Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

489

3. Сребрни латинитет. Док су до сад појезија и проза ИЗЈ6ДН^76Н)6 . појетсвог и ишле одвоЈеним путовима, даљи период као и доцнији развитак обележава се тиме, што оне од сада иду руку нод руку. Овоме је главни узрок у једној околности, која се и иначе иоказала, као значајна за датински стил: особеном уређењу наставе за младеж у царско доба. Пошто је младића најпре ^гаттаИсиз школовао у разумевању и у подражавању класичним несницима, он .је за тим од ретора поучаван у вештинама реторике; а оне се у толико Реторска в ише повећавају, у колико постају саме сврхом својом, јер швола. политичке ирплике једва још допуштају практичну примену речитости. Сад је по.језија исто тако потпуно прожета реториком као и проза (међу песницима Овидије први је пример у великом стилу); знамо довољно случајева, где су исте теме обрађиване и у реторској прози и у стиховима. Прва последица од тога јесте баш изједначење појетскоса и прозног стила. Још код Цицерона они су различни из основа. Ми имамо довољно од његових мало срећних појетских покушаја, те можемо видети како се јако они наслањају на Енија. Овде је унето много које чега не само лексичког што Дицеронова проза сасвим избегава, већ и изговор у стиховима показује одступање од изговора у беседама. Али ливије. већ је Л.ивије без устезања у своје историско дело унео не само Енијеве реторске украсе већ у доцнијим деловима можда и Вергплијеве. Још јаче се од прилике од Тиберијева времена изједначују проза и појезија у речима; старији Плиније на пр. у својој природној историји стара се без женирања да сувоћи свога предмета помогне сложеним придевима, како су их раније у истој намери ствара.1И само песници.

(Свршиће се)