Просветни гласник

42*

НАУКА И НАСТАВА

рене мисли, да за поенту и чланове антитезе много боље прнстају кратке збивене реченице. Као најсдавнијег представника ове друге врсте тпеба споменути ФилосоФа Сенеку, а од песника на пр. СенекаФИлосоФ. 1 песници. Лукана и Јувенала. појединци: Доиста има и овде људи, који се одупиру моди сасвим Бвинтилијан. и.1И у по нечем. Квинтилијаново упуство за беседничку уметТацпт. ност тежи приближити се Цидеронову угледу; Тадит у својим великим делима уопште одбацује ритам, а кад се служи антитезом, често бира речи тако, да избегне да чланови антитезе одговарајуЈедни другим; шта више, несиметричан склоп је до извеснога ступња уопште његов стилски принцип. Али, докле видимо, они су обојица сами у свом времену. Поенте нису се дабоме ни они могли одрећи. Стил 2. веЕа. 4. Период архаизовања. За особено стварање стила од времена Хадријанова могу од сачуваних писаца четворица послужити као нарочито характеристични примери: М. Корнелије Фронтон из Кирте, васиитач Марка Аурелија, Апулеј из Мадауре, Хришћанин Тертулијан из Картагине и на послетку Гелије, чије порекло не знамо. Љихов стил у многоме није ништа друго него повећавање већ показаних особености: ритам, изобиље до надутости, најбогатија употреба свих реторских Фигура све до звучности у игри с речима. Али с једне стране нрва и трећа особина овде су без мере, а с друге стране код уиотребе речи ноказује се такваизобилност ново створених илиод векова из римске књижевности ишчезлих речи, да се за дуго време филолозима чинило да је за овај нарочити латински језик умесно и нарочито објашњење. Тројица од ова четири човека пореклом су из АФрике; и четвртога можемо без тешкоће ставити у Африку, јер старо доба није нам казало његово порекло. Због тога су неки мислили да се особеност њихова језика може сматрати као плод афричког земљишта; Тако зв. а.фрички латински под жаром аФричкога сунца и у еуседству са Семитима сајезик. зрелоЈе свакоЈако оно што се означавал .о као „аФричка надувеност". И што у овој мешавини од речи има тако много из Плаута и Теренција, из Енија и Катона, мисли ли су, да то могу објаснити особеношћу Римљана у А#рици: АФрика је већ трећим пунским ратом. око средине 2. века пре Хр., постала римском провинцијом; потомци тада у Африци настањених војника, чиновника и колониста — тако су мислили — верније су сачували језик својих отаца него латинско становништво Италије, чији су енергичнији напреци у култури и литератури и језик брже изменили. Ну овај покушај објашњења превиђа врло просте Факте. Кад би старинска боја језика код Фронтона и других била последица ранијега колонизовања АФрике од стране Римљана, онда бијезик оних римских писада, који су из Шпаније, морао показивати бар исто тако старински колорит, јер је Шпанија већ другим пунским (206) постала римском