Просветни гласник

640

ПРОСВВТНИ глдсник

провинцијом. Ну мада је и Ниринејско Полуострво допринедо благу римске књижевности — Сенека, Лукаи, Марцијаа су порекдом отуда — ни један од његових синова не заслужује прекор, да је у језику заостао. У осталом, баш кад се и оцене прилике у Африци, зар со може мислити, да се тамо датински језик кроз три века и више одржао неизмењен? А®рика није могда бити полатињена првим махом; за то је требало рада вековима. И овај рад, разуме се, нису вршили само потомци првих насељеника, већ је морало бити сталнога утицаја из матерње земље и због тога и сдичних промена у језику. Ну пре свега једно се противи томе сматрању, да су старински елементи у језику тих архаичарских књижевника старо наслеђе, које је ишло од оца сину и унуку; читалац, који је до сада пажљиво пратио ствар, одмах ће га пронаћи: ко говори о томе, брка говор и писање. У језику Фронтона, Апулеја и других све остало тако је изванредно евесно, све је тако вештачки и рафинирано израђено, да је немогућно мисдити, да су они у овој једној тачки дотле заборавили на принцип стилизовања, те су допустили утицај народа и предела. И ови архаизии и ова велика надутост морају се, шта више об.јасиити једним правилом уметности. За надутост чак није потребно ништа више ни објашњавати; то је стара мана азијанизма, који видимо како се опет појачава у грчкој књижевности тога истог времена. Али ко и архаизам обележава као стилску тенденцију, тај се сасвим просто може позвати на оно, што нам античко предање уме рећи о цару, у чије време почиње вештина архаизовања, о Хадријану. Његов стари биограФ прича: „Он је волео архаички стил: Цицерону је претпостављао Катона а Вергидију Енија." Зар би можда требало мислити да је владар наметнуо столећу свој лични укус. Шта више и он је као и књижевници тога времена роб грчкој моди. Јер и грчки стил тада је волео украшавати се речима, којих је одавно нестало из живога језика, и облицима старих атичких класичара. А једно показује јасније но све, колико јако ови старинарски књижевници зависе од грчкога угледа. Као што је понеки комад од њихових спиеа једва нешто вигае него превод са грчкога, исто тако и латинска синтакса и латински лексикон никада нису били тако прожети грцизмима као сада. Код Тертулијана има реченица, које се морају најпре превести на грчки, да би се разумеда њихова конструкција; а сложенице код Апудеја и Тертулајана, начињене према грчком, морале су Римљанину звучити веома чудновато. класичм и у ово време стилске неприродности било је дабоме правници као Ј . изузетак. оа з а што освежавају. Споменућемо овде бар на.Јвеће и најважније. Напред је речено, да латински језик по себи није био логичан језик али заиста добро оруђе главама што логички мисде. У1огичнијнх тлава није Рим никада имао но што су његови иравници. То су они