Просветни гласник

652

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

створити иознаваоцу некоуживање, а да и нису важни кажни као точак у дитерарном строју. Такав је на пр. понеки спев хуманиста и.аи побожне оде језуите Сарбјевског (1 1640), по којима му је због приближавања латинекоме угледу његово време дало почасно име пољскога Хорација. Сва ова посмрчад латинске музе имају само секундаран интерес и примамљиваће једино Филологе и литерарне љубитеље. Али код прозе проза. потребно је учинити такво ограничење само у толико, у колико је реч о чисто белетристичким делима. Дабоме и овде је поБелетристнка, нешто имало доста утицаја; али ипак то све остаје усамљено и незначајно према оним споменицима, које је латинска проза подигла на научном пољу, јер овде има многог чега, што и не#илолога натеру.је на тачније посматрање. Из множине да истакнемо барем нешто. На право. Јустинијанов согриз шт наставља се у средњем веку (од прилнке од 1100. године) обилан рад тумача на латинском језику. Иеториски извори, како документи тако и писци, међу којимасуљуди историја. као Гргур из Тура, Веда и Раи1из В1асопиз, служе се латинскпм језиком, и то у колико су по времену старији, у толико више једино њиме. А на философском пољу латински језик постао је не саио ФидосоФија. изречни облик схоластико, већ и великани модерне филосоФије, као Спиноза (| 1677) и Лајбниц (| 1714) писали су или увек или већином латински. На пољу математике и природних наука довољно Екеантне науке. је споменути два имена: Њутн (-}• 1727) и Гаус (| 1855). Овде не треба порицати могућносг, да би се еве велике мисли последње четворице могле исказати исто тако добро на холандском, инглеском и немачком. Али ми немамо да рачунамо са оним, што би могло бити, већ са оним, што је. У колико је већи н оригиналнији неки миелилац, у толико је више код њега језик кора мисли, која се не може одвојити а да и сама мисао не претрпи штете, па тако и математичар и природњак дотЈе неће моћи бити без латинскога, докле Њут и Гауе заузимају своје почасно место у науци. Неколико примера из области духовних радова на латинском језику од краја старога доба на срећу је узето, да би се дала довољна представа о огромности њиховој. Мислимо, да ће и то мало, што је овде речено, бити довољно, да оправда Шопенхауерову реч, те нека она и буде назавршетку (Рагег§а II § 209): „Човек ко.ји не разуме латински једнак је с оним, који се налази у каквом лепом нределу на облачном времену: његов је хоризонат веома ограничен: само оно што му је најближе види јасно, а мало корака даље изгуби ее у неодређеном. Хоризонат латинца напротив иде врло далеко, кроз новија столећа, средњи век, старо доба". Београд. Превео М, Ј. П.