Просветни гласник

662

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

На основу оваких мисли постади су доцниЈе читави фидозофски системи, иознати под именом идеализма, који су засновади Јакоби,. Фихте и Шелинг. Нарочито се тиме много бавио Јакоби. Ои је као и Гете доказивао да се свака вера оснива само по нужди човечјој, да је она нека принуда нагаега осећања, која се не да доказивати, као што се не да доказати ни егзистенција Бога; јер таки Бог који би се могао доказати, не би више био Бог, онако како га ми замишљамо; пошто је основа доказу свагда над оним што треба да се докаже. Мишљеље пак онога који одриче егзистенцију Божју и верује да су сва људска деда произведена по природном механизму, не може се строго филозофски ни Доказивати нити опет снорити. Исто тако и Фихте објашњава да појам о Богу није могућан, као о некој нарочитој супстанцији. Свака вера у божанство, у којој је нешто више него појам моралнога поретка света, мени је ужас и сасвим је недостојна умнога створења, вели он. Шелинг слично томе доказује да је Бог непосредни предмет естетичког посматрања, да је он уједно и основа и узрок, и да је по себи немогуће замислити неко суштаство са свешћу, које се одречном снагом у себи самоме не би сужавало. На нослетку тражи он да се ФилозоФија религије нипошто не мегаа са умном религијом. Али доста с тим. Да ли су ови филозофи такве мисли позајмили од Гетеа, или Гете од њих, нећемо се овде у то упуштати. За нас је само главно, да наведени одломак из Фауста представља једно од најјачих места у њему. Да ,је оно имало многе коментаре, који су га различно тумачили, и да је Гете баш због њега, због оних пантеистичких погледа који су у тим стиховима изражени, проглашен за „незнабошца", те се противу такога слободнога и нроизвољнога схваћања вере, бегае дигла читава крстагака војна од стране поиова и калуђера. Српска књижевност прве поле прогалога столећа, препевом овога фрагиента много је добила. Јога би већа добит по њу била да је преводилац био бољи иесник и бољи књижевник. Али нажалост тога овде није било. Име Антуна Михановића српско-хрватској литератури врло мало је познато. Гетеве стихове он преводи сасвим буквално. У њима нема оне прилагодности ка немачком духу, ни оне пластичности која је за сваку поезију, па и преводну, неопходно потребна. Тако познати почетак Гетеова уломка: ЛУег (1агЈ Шп пеппеп? ХЈш1 «ег ђекеппеп : Јсћ 81аиђ' Шп. \Уег етрПпДеп ТЈпс! 81сћ ип1егтп(1еп 2и аа§еп: 1сћ §1аић' 1ћп шсМ ?