Просветни гласник

НАУКА П НАСТАВА

119

* Ово све не треба на дохват прећи, већ на друго прелазити тек онда, кад се једно већ буде утврдидо. У сваком пак предавању не треба само да буде говора, већ и разговора између ученика и наставника, где ће се учениди трудити да на појодина питања наставникова даду што правшшије одговоре. Иначе они неће о своме и туђем раду ништа поуздано одговарати. При извођењу ове тачке ирограма ногрешно бн било детаљно описивање појединих органа. Јер је овде главно изучавање говора; то учење пак треба да се креће у кругу оних речи, израза и дедова говорних, помоћу којих ће се деца споразумевати, и разумети даљи ток настане. Обичнија је погрешка код наставника опет, да деца знају само именовати поједине делове и просто одговарати, нпр.: „Уши нам требају да чујемо; очи нам требају да гледамо" итд. А ако се упустите у разговор с њима у којему ће бити разноврсних глагол. облика, разних времена и начина, падежних промена, једнине и множине, деца то не умеју комбиновати. Или, ако слажу, то је врло неправилно. Обичан је случај по школама да деца знају уиотребити неки глагол само у првом и другом лицу једнине и множине, јер су се у томе и вежбала. С тога се упознавање гЛагола и њихових облика, као и других врста речи не сме запоставити. Губитак у томе не може се накнадити простим учењем имена по.јединих ствари, која се опет у 1. падежу употребе, а у осталим никако или врло ретко. Ако је у оваквим школама владала једностраност у изучавању говора, деца како тако одговарају правилно на питања наставникова; али кад их ко други запита и удаљи се у питању од обичних наставникових шаблона, она тешко, или с великим неправилностима одговарају: нису научеиа на мишљење. Кад ученици на свачија питања слободно одговарају, не домишљају се при одговарању, а ако негде у облицима погреше сами се брзо поправе, знак је да је задобикен јак основ у говору. Ради олакшице а нарочито у неподељеним школама, може се наставник од сада у неколико послужити методом узајамног поучавања (метод Белланкастров). Старији ђаци највећу ће нам помоћ пружити при обичном испитивању имена нојединих ствари, животиња, делова тела и свега онога што је потребно за први мах само именовати, а и сами могу та имена по нашем упутству показивати. Чак и приправници могу сами међусобно се испитивати, што у њих развија саморадњу, гонећи на измишљање питања итд. Нама ће остати тежи посао: довођење имена у везу с разговором. Па и само слушање кад разговарамо нешто са старијим разредима важно је за приправнике. Како лочне неки што занимљиво казивати и новеде се жив разговор, одмах кратком заповешћу скренути пажњу приправника на то. И из интересовања њихног за оно што се говори можемо закључити: да ли ра-