Просветни гласник

218

нр0свет1ш гллсппк

историјско доба бајке беху сасвим реална концепдија прпмптивних људи с> матернјадном и духовпом животу људском; опе тада не беху творевина само наивних и маштом обдарених људп, како се обично мпсли. Нанротив, у бајкама у патријархално доба казиваху своје пдеје људп најразличнпјпх духовнпх способносги, а не само они који имађаху поетског или у опште уметничког дара. Бајком називаху своју мудрост први мудраци, њоме се служишо и оспивачи религија. а у њима је казивано п најобпчнпје искуство из живота. Отуда су многе народне бајке само пнтересантне, без поезије, а често и без укуса; важне више за проучавање духовне прошлости неког народа, а много мање имају уметничке и литерарне вредности. Познато је, да се с културним развитком не прекида нп са усменнм творевинама народним; те творевине доцније постају материјал коме се даје некп нови смисао. Тако су народне бајке у доба писмености преко иисаца добиле савременији облпк и престале бпти искренн л напвни суд, већ од њих постаде понајвише тенденциозан род у уметничкој литературп. Па, у колико су писане бајке према усменим изгубиле у реалитету оспове, у толико и много више добиле су ј књижевном смлслу, толико, да су уметничке бајке, у опште узев, далеко надмашиле народне књижевним савршенством. И у свима књпжевностима на бајци је доста рађено, зато оне у свима развпјенијнм лнтературама чиие значајан одељак. Истина, ниуједној литератури бајке не беху онај део, којим се иекп народ прославио — алп зато впдимо, да су многи велики писци написали и по коју бајку. Има их Шекспир, Гете, па и Волтер; пма их у свима књижевним периодима, нарочито у доба романтике бајка добн своје највеће књижевно савршенство. Тада литература бајака доби пелике раднике међу Немцима. Нарочито збнрке бајака браће Грима беху великп нодстицај за рад на бајцн у свима литературама. Од тога времена у главном датира и врста бајака за деду или ђаке, а такве су бајке и г. Зеге. Овај род бајака данас је најмногобројнији а лнтерарно и најслабијп, јер се очигледно такве бајке пишу ;а поуку илп васпитање. Не велнмо да п у том жанру није било талената, који су могли задовољити и књижевну уметност и цпљ васиптања, алп су већпном бајке за школу биле просте импровизације људи од лаке имагинације, која је врло ретко бпла и списатељска. Јер је овим школским бајкама најглавније анимирање дечака и девојчица, еда бп се у облику забаве дала и нека поука, која је ио себи, као свака поука,' заморна п досадна за младе школске почетнике. А врло често пигау се бајке једино ради вежбања мишљења у деце. И према томе може се рећи за већину бајака за децу, да су написане за неку педагошку пли моралну тенденцију; а онај књижевнп део у њима већином је н.ихову писцу бпо споредан. Овакве су у главном и бајке г. Зеге. Довољпо је и површно читање, па да се види како је и у њима књижевна страна била често споредна. Што је пак књижевна страна у бајкама г. Зеге била често сиоредна, то долази и због нарочптог случаја, који чинп једну важпу врлину у делу г. Зеге. Г. Зега има машту цртача п сликара, те је у његовим бајкама већиномтежиште пнтереса не у тексту већ у слици. Јер је очпгледпа истнна, даје импулс талента г. Зеге у овом послу пре свега тежио да се слнком изрази. Тек иосле тога дошла је и реч да се и њоме помогне и оснажи утисак слике. То је учинило, те су бајке г. Зеге у књижевном смпслу прилично недовољне, јер је аутор њнхов, пре свега, био цртач, па <јс и главни моменат овога дела више пстакао цртањем него лп текстом књижевним. Али је у .овом