Просветни гласник

ЛРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

утидаје којп су иод нашии надзором, а који би слстали да сс љубаи из породиде на друштво преиесо. Међу дедо.м мора бити узајамности; једни другима треба да чине усдуге, нико да не чини хотимично штету другоме. Где се деда једна на другу издиру, не да нипошто једно другоме крижуљу на посдугу, има јабуку на је само једе а крије да други не виде, има књижицу а не да је другоме да гдеда иди чита, где су крађе свакодневне, лажи на штету својих другова обична ствар, сузе и тужбе у исто време и јад и задовољство, — ту нема узајамних веза, нема љубави према друговима. А то ће се постепено, као од шале, развити у себичност, у највећег проузроковача несл.ога и размирица људских. Нанротив, колика радост обузима човека кад види: како један дели јабуку или орах-е на више њих, па сваком подједнако, а себи често најмање, кад ј^дан с друговима дели парче шећера што је од мајке добио, других тројица иретурају неку књижиду па. се загрлили, а једни се грле идући путем, старији с пажњом нреводе млађе нреко брвна на потоку... Како човек ужива у школи, где ученици све своје ствари у школи слободно остављају а само уочи празника носе, а на крађу нико и не помишља, већ доноси ако нађе ексер, новац, перо итд. Да се ово постигне, прописивали су педагози разна средства. Али свуда па и овде најбоља су средства у нриродности понашања наставникова; у вољи с којом ради поверени му посао, и најзад у развићу искрености између васпитача и васиитаника, где ови последњи н.пр. слободно признају да су ире крали, а сада неће, и где као истинит доказ трудбе служи примеран и нравилан ток живота ђачког. И тај правилан ток биће прелаз к сазнању о узајамности спрам других суседа и других људи. Зато је дакле пре свега потребан поменути поредак и живот међу децом, па тек онда изношење примера ретке дружбе и иажње, помоћи у нужди, саучешће у туђој радости и тузи итд. А ићи у првоме добу још даље, преносећи ту љубав на све људе, било би проповедање широких за децу још пепојамних хришћанских — космополитских идеала. Нешто од тога може се тек у старијим разредима предузети. Из овога што је до сада речено виде се начела на којима мора почивати развијање љубави и прилике под којима се она може развити и одржати. Практичии део, т.ј. сам разговор с децом у главноме кретао би се овако. К,о ти .је сашио кошуљу ? — Ко ти је купио капу? — Ко сеје кукуруз и пшениду те вас храни ? —■ Ко вам кува ручак ? — Ко иде у воденицу и меље брашно? — Ето, децо, како се о вама брину ваши родитељи. Нису вас само родили па оставили, већ су се бринули о вама од рођења до сада. Брину се и сада и бринуће се и кад велики будете, докле год буду живи. А бисте ли се ви сами могди бринути за све што вам треба? — Бисте ли ви то све могли сами радити? — Је ли то