Просветни гласник

324

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

веку у животу и књижевности; треће се није могдо очекивати нод тим именом. Међутим овде се расирављадо о -XVIII веку у еветској књижевности" само на непуне 3 стране, а о особинама српске у 18 в. нема ни речи, већ је целу главу заузело расправљање о особинама и пропасти старе ћирилске књижевности, и неколико речи дато је стању цркве и свештеиства под Турцима, на је завршсно са „Утицај средњевековне, далиатинске, босанске и -славонске књижевности на стварање нове српске књижевности у Угарској". Ири том реч г. Скерлића о „XVIII веку у светској књижевности" не само да је кратка, већ стоји и без довољног објективног или научног значаја. Г. Скерлић је, на нр. своје закључке о ХристиФору ЖсФаровићу поткрепио наводом „литературе," то је чинио и за многе ситније приказе а за своју реч о »ХУШ веку у светској књижевности« не наведе ни једно дело нсмачко, Француско или енглеско, у име иотврде за своје резоновање о тако важној партији: „XVIII век у светској књижевности" Тако.је г. Скерлић приказивао и Доситеја не позивајући се на историке немачке, Француске или енглеске о 18 веку, као да се расирављање о том веку без помоћи страних аутора може назвати учена роч. У завршним реченицама ове „главе" речено је: „Ни једна од локалних књижевности наших новога времена, ни далматинска. ни босанска, ни славонска, као ни стара средњевековна, нису утицале на стварање и развитак књижевности код новонасељених Срба у Јужној Угарској у XVIII веку". Међутим позната је литерарна истина, да, на ир., Сава није био нити је могао бити узор Гундулићу у стварању „Османа," и тако исто „Осман", нити је био, нити је могао бити углед да се испева „Горски Ви.јенац" и „Ђачки Расганак". Али литературу не чине само дела естетичког укуса већ и многа друга и још стил и језик. Зар би језик Гундулића могао онакав бити без Савина периода, и један део Вукове радње и језик без иретходне књижовне акције Срба католика? И без ових наших противних доказа немогућна је претпоставка, да иретходни периоди културе н књижевносги не предају ништа потоњим на даљи развитак. Те мислимо да је без доказа речено: „Нова данашња, српска књижевност стварала се и развила, са свим независно од њих (претходних периода, и далматинске и славонске 18 в.), код угарсках Срба у току XVIII века." Нарочита је погрешка, што г. Скерлић тако стриктно одваја српски ћирилски рад 18 века од „старе средњевековне" српске књижевности. Ради доказа нећемо упућивати на наше расправљање у Просв. Гласнику 1904, већ на дело од пре ееколико месеци, на „Књижевпи Преглед" Поновића, где ће се видети да старој књижевности ћирилској српској припада време 18 века све до његове иоследње четврти, т.ј. до појаве Доситејевих књига. Да је ово тврђење г. Скерлића нетачно може се доказати местима и из ове његове књиге. На пр., г. Скерлић