Просветни гласник

326

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

никакве књижевне вредности" (268), а за Рајићев богословски рад у закључку каже: „научног и књижевног интереса ти списи немају" (309). II по овом излази, да Рајић није био много већи богослов од ОрФелина. Познато је да Рајића одавно зову „оцем српске историје," то мишљење понавља г. Скерлић, мало друкчијим рсчима: „Ра.јић је за живота био слављен као теолог и црквени беседник, у историји књижевности остао нарочито као историчар." Али ово је већ толико пута поновљено пре ове књиге г. Скерлића, а новина би била показати, колики је Рајић био „писац" у својој историји. Али је то мишљење о Рајићевој нсторији г. Скерлић у закључку нроменио и рекао: Рајић је „радио на неколико поља, али свуда без оригиналности, без дубине и без књижевног талента, не оставивши за собом ни једно дело од трајне вредности." Кадје дао Рајићу оваку опгату и апсолутну оцену, пропустио је рећи какавје био релативан успех појединих његових дела. Ваља да није Рајићев „Бој змаја с орлови" једнак његовој историји и богословској радњи? Кад Рајић нема „оригиналности, талента, дубине," и кад није оставио „ни једно дело од трајне вредности," зашто је речено на стр. 262: „Доситеј, Рајић и ОрФелин три су најважнија иисца српска тога века?" Кад нема ни једног дела „од трајне вредности" како се могло рећи да има исту списатељску вредност као и Доситеј ? ! Такве противуречности често су увећавале обим ове књиге! (Свршиће се) Гаврило Јовановић.