Просветни гласник

нлука и настава

385

један кодут у ланцу који је прошлост почеда и који ће будућност на.ставити. Тако исто ни једна идеја није самостално и стадна. Свака •одговара оном добу у коме вдада.... 212. Догађаји су запдети историјских конаца живота људског. У старо „доба није их било, јер је целокупни живот много простији, конци историје нису били тако танки и фини да би се могли замрсивати, те запдета, чворова, догађаја није ни могло бити; сви догађаји били су • само сукоби интереса политичких и друштвених; почетак догађаја био тада вољан, свестан, намеран. 213. Принцип природе је борба; највиши принцип човека треба да буде иомирење свих непријатељских и супротних праваца и, елемената у људском животу ii ИСТОријИ. 214. Науци као и свакој висини треба широка темеља да би могла Јспевати а то је добила тек у новије доба штампом. 215. Морал је примена појмова људских на друштво и у друштву. У разним друштвима разно се и појимају односи сви друштвених аген.гта и Фактора; морал је само примена, практична соција.ша интедигенција, т. ј. морал је сума пзвесних појмова које сваки човек у .друштву мора имати о друштву. Где нема друштва нема ни морала јер се појмови о практичном друштву не могу ни развити ни применити. 216. Највиша апсолутна истина до које ум људски може доћи била •би она мисао која би обухватала сва друштва, стања и времена, све народе, државе и просторе. То би била мисао историје. Све остале истине могу бити само парцијалне — израз само једног човека, једног друштва, једне класе, једног сталежа, једног народа, једног доба. једног •стања, једног простора. Највиша истина јесте мисао нсторије. Само се историјом може доћи до најдубље, најшире, најапсолутније истине до које ум људски у опште може доћи. Задатак је историје стопити све поједине истине у једну велику истину. А све је у историји истина, «амо истина за поједино доба, стање, друштво, простор. Тако би се на историју могла применити она велика етичка макеима: не чини другом оно што ниси рад да теби други чини. Ако даиашњи ум држи за заблуду све што се пре вбга мислило, нема никаква