Просветни гласник

НАУКА И ПАСТАВА

389

Бегае зимње време 1804 године, месеца се не сећам, кад безбожне дахије намирисаше шта раја противу њих смера и какве им замке плете, иа да се помаме. Неколицини осекоше главе мучки, али недело изађе на видело и устанак букну. Први се диже Ђорђе названи Црни. То беше човек прост у говору. Из уста његових није имао човек шта чути, али јебио одарен другим врлинама које су га одвајале од осталих па и од самих великих људи. Духа храброга и неустрашив да потресе Турску и царство њено. С дванаест јунака он подиже барјак и јурећи на све стране, потпири устанак и многи тз њега нристаше и јавно се заклеше. Немајући ни крст, ни друго знамење или какву светињу, они преко хартије превукоше знак крста и сви се потресени заклеше или да отерају душманина из своје зсмље, или сви да падну с оружјем у руци. Даје онда било видети толике јунаке којеје црни притисак занео да лете са свију страна као оно вуци кад кидишу на овце и начине покољ. Да трче са свију страна п да траже Турке да једном покају зло као што им дугаа жељаше. Навалише на спахилуке и начинише лом а спахије побише све до једнога. А зар је друкчије и могло бити кад човек хладнокрвно стане да суди? Један народ као што је српски да подноси онаква зла каква се ни на језику не могу изказати. Овакав народ кад пође у лов, и царска сила једва га умири, али све ово оне безбожне аге, оне црне авети нису ни најмање промерили. Али кад пређоше дани а они не видегае рају да их снабдева и као стока да им на ноге доноси масла и меда, овце и другу стоку, онда им тек пуче пред очима и увидеше да су грегаили на своје зло и пустили рају да дигне главу. Тако је и требало тим псима. Колико ли сам пута зажелео да На некакав начин добавим једног од четворице или баш сву четворицу, да их видим како жслим и како замишљам да им без сажаљења проговорим: Јадници —- да им кажем, имасте овчице, што их на чувасте да добијате јагањце ? Ви им и кожу драсте, а кад их одереш шта диље чекаш да добијеш? За вас је маљица, ево вам је на се лупајте по глави да ако вам дође памет. Но оставимо их, нек лупају главу па да видимо шта су намераваЈИ и шта су решили да раде. Скупише се да већају и то онако по њиховој навици. Говорили су бајаги смешећи се а овамо су пуцали од једа и чупали своје браде не знајући како да угасе ватру која ће букнути да, по свој прилици, њих спали. Зато се Аганлија диже сам главом да иде и с места да спречи покрет и да ухвати у селу Ђорђа, водећи са собом доста јаничара са његових села и нешто Бугара, јер нико није знао на коју страну да крену погато су Ђорђа сви гледали и сматрали као хајдука. Аганлија дакле стиже тамо да своју намеру /изврши а није бедник ни слутио шта га ту очекује. Ђорђе га је вребао ,као мачак мигаа, и у мало не плати главом. Кад се осу једна ватра,