Просветни гласник

390

ПРОСВЕТНН ГЛАСНИК

Аганлија сав претрну мислећи е му је куднуо последњи час, јер н>ега ирвог иогоди један у ногу и обори с коња у траву, иа га затим повуче да закоље као пса. Али овога уби други и одбрани Аганлију те тако он и многи други утекоше и сачува их судбина за тај мах да не нађу ту гроб. Пошли су били пуни радости а враћали се пуни јада и чемера. Ови дакле који утекоше живи, вратише се у Београд и покуњенп уђоше у варош ноћу. Али кад се сутрадан све прочу, гризли су своје браде и грчили се као нечастиви. Кројили су планове и смишљали начине како да преваре Србе да потраже мир па после једног по једног да зивкају док их не истребе. Овај план требао је да се објави, а зваше владику да му препоруче да он с његове стране умирује народ и да га стиша без икакве бојазни да ће ико бити кажњен. Ове псине тако се биле престравиле да су наместиле и носреднике за измерење, разуме се, са задњом намером што ја мислим да им неће упалити макар цркли; јер ко је икада могао замислити да ће се слуга усудити да зарати противу свога господара, слуга да дигне руку на госу свога и да му мач поднесе у подгрлац! Велики си Господе Боже, и велико је име Твоје! Оно што си досудио да буде по вољи Твојој, то и би: да стрепн цео род турски а Срби да узвикну: „Слава Теби Господе Боже што нас удосто.ји по вољи Твојој; што нас баш оних дана поведе као добар отац путем којим смо требали иоћи." Предлог дакле о миру, по турском кроју нримише Срби, али веру не поклонише речима тих мучитеља. Кад освану одређени дан да се сви скуне и саветују, дође у Јагодину, која је била одређеиа као место састанка, са стране Турака Фочоглија са још двојицом — тројицом а с њима и владика. Са стране Срба скупили се да уговарају о миру они који су највише страдали. Кад обе стране беху на окупу, Срби се подигоше да учине своју дужност као што рад захтева да млађи ода поштовање старијему и пољубише руку. Затим поседаше сви и владика поче говорити: „Децо моја! — рече. — ГОта мислите и зашто се варате! Куд мислите да ће вас одвести пут којим сте пошли ? Оружјем ви нећете успети као што мислите и желите. Него се смирите па сваки на свој посао. Немојте да вам иснадне наопако па да се заробите." „Вла,зико, — одговорише Срби, — ббседу ти разумемо, али и даље да трппмо то ннкако не можемо. Ево овде самог Фочоглије који зна каква су нам зла чинили, па шта сад хоће. Можемо и да се заробимо, али док то буде многе ће мајке проплакати." Онда се дигне Фочоглија и рече: „Рајо, смирите се а за даље немојте се бринути. Све ће се вашој жељи поправити, него не дангубите и латите се сваки свога посла." На оиоме оста ствар и збор се разиђе да извести земљу о ономе о чему се већало.