Просветни гласник

•394

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Оне имају једно својство да људе вуку на своју страну како им је жеља. Кад се једна бори да иомогне једному, друга се насупрот бори да га уништи, јер она није добре воље. Зато никад сама и не јури, већ има и једнога друга, неправду, да се противу среће бори у друштву са злом. Противу среће се она борила на један начин да је отворила Турцима пут да утекну без муке. Можда није писано да се ту сахране, јер их је спасао један неваљао кнез. Он им отвори пут да побегну, али ие прође дуго а њега доведоше код војске да му суде на га и осуде и жигошу као безаконика и мрског издајиду. Те тако изврши се воља ове а не оне, то јест неереће. Кнеза по правди осудише а Турдима то нанесе велику срамоту, јер и по други пут допадоше самом Чарапићу. Он их ту чекаше као мачак миша, па изненада осу ватру на н>их. Крџалије се престравише и у пометњи нагоше ко ће од кога пре да побегне и утекне, а да спасу штогод од ствари ни на ум им није пало. Мислиш да су понели собом товаре и друге ствари и сејсане? Све су то они оставили само да утекну и своје мрске главе отуд да изнесу. Нагоше они отуд безобзирце и у Београд стигоше не стајући нигде и не оклевајући. Сви ту захвалише срећи и Бога прославише, или боље замолише да не да несрећи да над њима надјача. Надали се бедници да су изашли на селамет, не знајући какав их кијамет напослетку чека. — У рукама нам је град, говорио је један другом. Ни откуда немамо да страхујемо, па ни од Султана. А победиоци осташе славећи Бога, певајући : Неиобедивој и плен делећи. Ко је тада видео те исте Србе, ни најмање их није могао разликовати од Јаничара. Ко их је гледао, сваки се чудио, откуда њима оно златно одело? Многе иак ствари прећуткујем, скрећући реч на оно што би напослетку унутра у Србији. Први иоход Срба на Београд, Следерево и Жабац и опсада тих градова. Тада је тек Србија имала да се боји а богме и да размишља, пошто је сгвар била у почетку. Мислили су да је то облак који ће се дићи и ироћи, али кад сназише да су то громови, сваки се готово виде приморан да се дочепа пушке. Са свију се страна дигоше и велики и мали да очисте Србију од ове беде. Из петних жила се упеше да то очисте, па без оклевања и извршише. Не оставише ни једно место да Турци стану.ју са хришћа-