Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Те једнога дана диже се, и без дозволе Бећирпашине уђе у Београд. Срби су то предвидели иа су Бећир-пашу молили и ноге љубили да ни пошто не улази у Београд да се после не ои кајао. Срби су онда располагали силом од много хиљада и с Ферманом у руди, говорили су: Нама није потребно да се затварамо, ајош мање да се Гушанца Алије бојимо. А Бећир-паша је одговарао да му треба у град ући нити му се наино ложе, јер друкчије не може да сврши и оно што мисли да постигне. Али као човек он погреши и без зле намере реши се да уђе у варош. Једно човек мисли, а друго Бог налаже. Једно је паша мислио, а друго ће нешто наћи. Он је држао да је велико понижење да уђе у варош с ђаурима; водећи војску од две хиљаде готово, раја му није требала. Тим начином мислио је он да привуче Гушанда Алију и да га склони да се прими неког звања па да иде с њим. Али то псето носило се другим мислима и својим удварањем све је варао. Прво се показивао да води велику политику док их није довео да лупају главу. Да не не дуљим говор, Бећир-наша уђе с целом војском у тврђаву и настани се у доњем граду. Тих дана пак док се препирали и борили да се мир уговори, дође вест да су она четворица дахија убијени па одмах затим стиже и чувени Миленко носећи њихове погане главе, те се уверише о томе чему се нису надали па се сви чуђаху и одмах их послаше у Цариград где им се сваки чудио који их је видео. Срби дакле но погодби требали су да Алији Гушанцу исплате суму, али да изађе на Врачар па тамо да му изброје новац по погодби, а обећаше му и јемство дати само да га се отресу. Буде дакле решено да се једнога дана нађу и сви заједно скупе. Те Ђорђе и толики други, све нрве војводе, којих је било неколико, скупише се, а један Цинцарин који се ту десио, случајно је знао арнаутски па истрча пред њих и каза им даје чуо како су Турци разговарали и намеравали да их побију, а дођоше и други казујући то исто. Срби не губећи времена нојахаше коње и утекоше од зла што им се спремало па одоше у логор где су их очекивали, а оно псето Гушанац Алија остаде посрамљен, јер се није надао да ће му умаћи оно што је мислио и трудио се да сакрије. Па кад није могао то да постигне, он је тражио начине да друго што изврши, па се Ђорђу опет улагивао да га превари. Слао му поклоне и везене копаране, чији је циљ Ђорђе добро знао, па се надметали ко ће кога да превари те је напослетку морало доћи до раскида и све се зло свали на везира Бећира. Он се онда сети речи што су му Срби говорили и молили га да не улази у град јер ће се кајати. То га је сад постигло па