Просветни гласник

416

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

објасни: да ко српски боље зна говорити, боље и остало у школе научи; кад им наставник изнесе доказ како ио говору и усиеху ученичком иознаје ко више сриски код куКе говори, онда се неће родитељи устручавати од српскога говора. Још више греше они наставниди који науче нешто мало „влагаки", иа похитају да тиме покажу своју ученост, те онако „с брда с дола" натудају и говоре. Учитељ кад се у школи узмора послужити „влашким" говором неким речима или краћим реченицама, мора то вршити с опрезношћу и у крајњем случају, кад му остали путеви не помогну. Како је школи поред осталога задатак да учењем језика шири у масу правилан говор, те да се његово јединство одржи и да се он што више приближује књижевноме, то нарочито треба од самог почетка учења говора обратити пажњу на правилност облика и родова. Толику, или још већу пажњу треба обратити на правилан удар гласа на речи и реченице. Најбољи ће утицај у томе правцу чинити сам учитељев гсвор. А ако правилности у облицима и акценту и код њега нема, он мора сам свој говор усавршавати према ономе, према чему се и цени лепота срнскога говора. — А и сами надзорници школа увек треба на то ттајвећу пажњу да обрате, па макар их и кледа граматика.„ Не за школу, већ за живот".. . У облицима и слагању падежа с предлозима чују се н. пр. ове свакодневне погрешке: „два десетица; хрвао се Јоксим са Станимир; оборио Петар Живота\ био сам код воденицу ; мајка умесила ироја; видео сам његов оца; карта виси о зид" итд. Ни једну ову погрешку, иа макар неирестано следовале једна за другом, не треба пропустити без исправке. Па и деца се сама носле исправљају, само кад их питамо: „Како?!"... Неки пут кад рече ђак погрешно реченицу, ја је само иронично поновим. Он се сам одмах понравља, али упада у другу погрешку, и тако изређа све иогрешне облике, док се сам не исправи. Ретко кад морам ја казати како је правилно. Овакав рад истина иште времена, али то време можемо и треба да од граматике одузмемо 1 . Има погрешака и у родовима, али се оне брзо исправе, чим деца схвате разлику. Још су чешће погрешке у акценту. Обично ударају гласом на иретиоследњи и иоследњи слог у речи. Н. пр.: ластавица, беседпте, котарпца, јагодама, Лепосава, девојка, Рановац, Витовннца, варопшца, Петровац, кошницама, пожеревачком, животнње, Икона (ж. име), Мелнпца, авлпја, лиснца, столицом, вратима, тичија, браник, мастило, крижуља, избавише, хартија, кутија, држаљнца, секира, земљопис, шешир,

1 Наиомињем, да би из ње у IV р. требадо добро изучити падеже и сдагање иадежа с преддозиаа, хе да се увек могу говору у помоћи и псправити. Све остадо у колико не засеца у иравоинс , апсолутно је овде непотребно.