Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ИРИКАЗИ

425

људима од струке лознато, бар оводнко кодико се надази у овој књизи. На дневном је реду науке о Доситеју: научна и детаљна анализа и коментари аојединих Доситејевих књига и рукоииса. Тражи се при том компаративна оцена и приказ не само Доситејевих списа, већ и оних, који му, тако рећи, на стоду беху кад је писао Живот и Прнкљученија, Савете, Етнку нли које друго дело, еда би се тако утврдкла релативна и аисолутна оцена Доситејевих књига и рукописа. То ми жељно очекујемо у књигама С. Е. Академије! А кад место тих учених детаља у овој књизи стоје већином овакве речениде: „он очевидно нема песничкога дара, версиФНкација му.је сљаба... прозни рад Доситејев много је обиднији и бољи.... Он прекида са некудтурном источњачко православном традицијом, и оддази непосредно у школу просвећенога Запада и његове слободне, рационалне и хумане кудтуре" — онда ми с разлогом можемо рећи: у овој расирави нема нових научних арилога, ни нових оиштих мисли о Доситејеву раду. Г. Скерлић говорећи о „књижевним особинама" Доситејевим рекао је: „Доситеј није ни једну своју књигу написао са књижевним амбицијама, да обележи своју унутрашњу личност, да својој мисли и осећању да уметнички израз. Он није тражио стидске еФекте него Философске аргументе". Све је ово и много друго рекао г. Скердић да докаже како је Доситеј писац мањи од Доситеја просветника: другим речима и по г. Скердићу у Доситејевим дедима иретежнији је део дидактичка и философска ерудиција од књижевних особина. Па што г. Скерлић не приказује детаљно оно што је гдавно у Доситејевим делима; што о томе да,је само „Општи поглед" у извесном броју реченица чија је садржина и раније била нозната? Па где Лемо на другом месту о томе наЛи нове детаље, аогледе и комаеративне оцене на сраском језику него у књизи С. К. Академије ? На тај бисмо начин дознали — што још не знамо — на пр., у којој је својој књизи Доситеј био најсамосталнији, у којој пак претеже компидација и где је био прост преводидац иди прерађивач, и још бисмо дознали које му књнге беху непосредни узори у писању. Истим бисмо начинои сазнади у ком деду Доситејеву више вреди књижевна страна, а у ком учено поднхисторство н књижевна еклектика, Али г. Скерлић није стручно ни једно дедо Доситејево ни аналисао па је бидо по све недогично о томе давати „Општи поглед", јер овај се изводи из детаља, а њих нема! Међутим види се да г. Скерднћ није опазио ведики неуспех свој о Доситеју ни пошто је књига штампана, јер у „Предговору" каже како је ова цела књига „стамено постоље и позадина за Доситејеву велику личност". А према овакој изјавн свако би номислио да ће у овој књизи биги и детаљан приказ свих деда Доситејевих, а о долима других писаца биће дат само „Општи погдед". Ади тако је само речено у „Предговору", а у ствари овде нема, као што смо видели, ни једног ариказа