Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

427

При том, ова завршна реч о Доситеју, ма како да је емФатички речена, не можо се за истину примити, јер ,је у супротности са претходним поставкама г. Скер.шћа о Доситеју. На пр. он овде каже као закључак: „Доситеј нам данас не изгледа као обичан попударан нисац каквих је обилно било у ХУШ веку. За Србе он је нешто више, учитељ, рави, у бибдиском смислу речи, оно што је Јан Хус за Чехе. Кад год се баци поглед на српску књижевност и на цео духовни живот у прошлости српскога народа, истиче се велика личност Доситеја Обрадовића не само као сведок онога што се учинило но и као путоказ онога што се још има учинити". А пре тога на 384 страни рекао је г. Скерлић: „Доситеј није оригиналан писац. Он нема ни дубљих ни својих идеја, сав његов рад је чисто практичан и нимал.0 теоретичан; у њему не треба тражити некаква самостална мислиоца и творца система, но једног нрактичног просветног и књижевног радника, чији је сав значај што је оиште иримљене идеје сувременог рационализма иреносио у сраски народ и примењивао на његов живот". По овоме опет Доситеј није могао бити Хус ни рави сриски. Оваквих противуречностп врло је много у овој књизи; обичан читалац можда их неће ни опазити због тенденциозне или урођене а непотребне Фразеологије г. Скерлића! * * * Завршујући нашу реч о расправи г. Скерлића о Доситеју, тиме завршујемо и преглед целе књиге, али не зато што се не би имало шта рећи у име научног успеха г. Скерлића и о другим „Писцима" већ из разлога, што мислимо да је довољно наговештено: какав је ирилог науии о сриској кпижевности 18 в. донела ова обимна књига С. К. Академије. Истине ради, поново кажемо, да ће ова књига бити врло корисна свима оним читаоцима којима није потребна чиста наука о српској књижевности 18 в. него само неко, мање или веће, обавештење о томе. 16 Фебруара Гаврило Јовановић