Просветни гласник

488

ПРОСВЕТПИ гллсннк

схватити крајњи циљ тежења, довољно је познавати правац. А правац је пак дат досадашњим папретком човечанства. Математичар би рекао: он је диФеренцијад нашег данашњег тежења унапред. Према томе имаио да подешавамо наше мишљење и делање у сумњивим случајевима. Ако ли пак у неком одређеном сдучају не бисмо познали прави пут, онда ћемо се утешити сазнањем, да ни идеадистичко схватање света не оскудева у етичким сукобима. Пз досадашњег раздагања може се јасно уочити разлика између обадва погледа на живот. Код идеалистичког схватања узима се једна норма, који непроменљиво чврсто стоји једном за свагда, и према коме треба тежити као циљу. По еводуционистичком схватању света нема ничега стаднога. Све Је у развнћу, па ни мораднп закон није отуда изузет. Еоји је од оба погледа на свет правилнији, о томе нећемо овдеодлучивати, само се мора признати да и натуралистичко-еволуционистички поглед на живот садржи јединствен морални принцпп и да води ка високим моралним циљевима. Још једно питање остаје да се пречис-ти. Као што је познато, као највиша заповест хришћанског погледа на свет сматра се љубав ка бдижњему. Да ди се она заснива на природним законима, иди зар не условљава овде борба за опстанак, пренесена на моралну област г истицање сопствене личности, дакле неумољив егоизам ? Испитивање природе даје нам и овде одговора. Развиће организама стоји под вдадавином двају начела. Једно је диФеренцирање, т.ј. све то веће разликовање елемената што састављају органско тело. Друго је прикупљање различитих, разнородних елемената у јединство већег реда, у живо биће. Такво ирикупљање или концентрација могућна је само, кад. поједино биће узима довољно у вид суседна бића и кад укупношћу влада општи ред и законитост. С тога, докле све то веће диференцирање производи егоизам, пошто свака јединка мора да сачува свој положај у цедини, да не би пропада, дотле мора принцип концентрације да води ка алтруизму, јер само с обзиром на бдижњега може целина да постоји. У природи влада дакле узајмица између егоизма и алтруизма, и с тога, можемо рећи да на природним основама почивају не само самољубље, већ и љубав ка ближњима. У осталом, самољубље има се овде схватити и као морални нринцип, наравно не у смисду грубе саможивости, већ као самоодржање и као тежња за самоусавршавањем. Ко хоће за друге да ради, тај мора најпре за себе да се побрине. Тако је здрав егоизам у неку руку и алтруизам, исто као што се адтруизам у посдедњем реду може схватити као егоизам, јер само бригом за благостање ближњих осетиће морадни човек унутрашње задовољство. Тако видимо, како се најзад покдапају „добро" и „корисно". Нстински корисно може бити само оно што је морално добро, једна мисао, коју је још Сииноза поставио.