Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ИРОСВЕТНОГ САВЕТА

64б_

М. Твена, у преводу г. Мих. Стевановића, учитеља. Као што иисац и сам вели, основа је овој приповеци предање, које може бити истинито, а може то и не бити, дакле бајка. Полазећи с те тачке не сме се дирати у саму потку ирииоветке, као ни у главније делове њене, јер би тада иала цела концепција њена, али је прииоветка, апстрахујући напред речено као и остало романтично извођење детаља, у целини заннмљива и поучна. Ово последње више за одраслије него за децу. Садржпна је у овоме. Млади краљевић Едвард УП роди се у двору свога оца Хенрика VIII, кад и Тома Кант (преводилац га зове Кантовић јамачно под утицајем Зечевића историје) у страћари иросјака и лопова Јована Канта. Обојица су расла код својих родитеља до четрнаесте године добивајући васиитање и образовање, какво им је њихова средина давала. Ипак је Тома, поред рђава оца и бабе, имао доста добру матер, а поучавао га је на дохват и један стари свештепик из страћаре, у којој су живели многи бивши људи. У детету се, међутим, рано развила жеља да представља краља и само се тога играо с друговима. Најзад је зажелео да види својим очиманравога краљевића, и једном се приљуби уз дворске вратнице да га види. Стражар га опази и немилосрдно одгурну. То спази краљевић, сажали се на њ, позове одрпанка у двор и лепо га прими. Њега толико косну жалосна судбина дечкова, да променише узајамно одело да виде како би им стајало. Најзад, краљевић се иревари те у поцепаном оделу изиђе да протестује код стражара, што је онако немилосрдно поступио с оним дечком. Али сад долази оно на чем лежи сва тежина приповетке. Оба су детета била потпуно слична и ликом и стасом и гласом, да стражзр мислећи да је то онај први одрпанко избаци јадног краљевића на улицу. Сад настаје даљи развој приповетке: страдања краљевића и слављења нросјакова. Краљевић натрапа на кућу Јована Канта, који у њем види свога рођена сина, па тако и цела иородица. Како је, међу тим, краљевић за се једнако тврдио да је он син краља Хенрика УШ, то је због тога оглашен за луда, исмејаван и злостављан не само од назови-оца него и од свих с којима је долазио у додир. Он одбегне од назови-оца, али буде опет ухваћен, иа улази у друштво најокорелијих зликоваца и разбојника, чији живот Твен износи до ситница као М. Горки у „Бившим људима". За тим се упознаје с једним лропалим племићем, који му је нрави пријатељ, од кога бпва раздвојен, те настају поново страдања и патње. Пуно је све самих авантура, управо робинзонских, на које ово дело у многом подсећа. Краљевић бива ханшен, осуђивав због туђих кривица, долази у руке једнога лудог и крволочног пустињака, од кога се на чудан начин ослобађа (у приповеци је пуно случајности), и онет низ страдања, док, најзад, на сам дан крунисања новога краља (Томе Канта) не допре у Вестминстерску цркву и не иодвикне: доле с лажним краљем, где најпосле, после дужег усиљавања, успе да докаже да је он ирави краљ. По том долази опис његове кратке а мудре владавине, обогаћене његовим личним страдањем, али чија се мудрост највише огледа: у иажњи нрема оним који су му некад добро учинили или с њим долазили у додир. Шта је, међутим, за то време било с Кантом? Оставши у двору, после изласка краљевићева, он гаје дуго чекао, али кад њега никако није било, он се нађе у чуду. Наличност пак његова на краљевића била је толико велика да су га сви: и слуге, и дворани, па и сам краљ Хенрик УШ, огласили за права краљевића, ма да се он томе опирао причајући све како је било. Али му то нричање ништа није помогло, него га по свему сматраху за болесна, да је