Просветни гласник

646

ПРОСВЕТНН ГЛАСННК

иомерио памећу, те га почеше лечити све воћим удварашем и ласкањем. Најзад просјак-краљевић мораде се утишати и измиритн с новим стањем, и, кад Хенрик УШ ускоро по том премину, би проглашен и за краља. За кратко време он се привиче и већ се умео кретати и у краљевској породици и у двору, и у државним пословима, и на свечаностнма, и како се још одликовао иамећу, сви га заволеше. Он је учинио неколнко добрих и паметпих дела. Најзад, он се толико свиче на новн живот, да су му омилели и велики ручкови и свечаности, којих је у Лондону од увек много било. Он ноче да заборавља и на своју матер и сестре, па и на самог свога добротвора краљевића, кога није ни тражио. Али у походу на крунисање снази га његова мати и нозна (ио нарочитом покрету руку да заклонн лиде), на му притрча у загрљај, коју он одби. Жену одјурише, али у њему отпоче грижа савести. Тужан и сетан ушао је у цркву, а кад С9 у најважнијем тренутку, кад му је требало ставити круну на главу, појавио ирави краљевић, сишао је с престола, клекао преда н> и потврдио исказе његове. И ако је било посредни узрок страдања краљевићевнх, ипак је он остао и даље у милости пређе краљевића, сада краља енглеског под именом „нитомац краља Едварда VI," а и у народу је остао с кратке али мудре владавине у лепој успомени. Ето, то је садржина целе приповетке, али, наравно, без многобројних лепих романтичних епизода, које је тако вешто умео уплестн Марко Твен. И ако на корицама стоји: приповетка за омладину и народ, она то није и за децу, особито за сеоску, у основним школама. Уираво, у нриповеци врло мало је дидактичнога, како се то код нас обично разумева. Приповетка јо у самој ствари једна велика сатира енглескога друштва у XVII веку. Она је антитеза: с једне стране два дечка, с врха и са дна, као символ добра и мудрости, а с друге страно целокупно друштво: из аристократије, из грађанства и са дна, као представник заслепљености, заблуда, покварености. Младићи Тома Кант и краљевић Едвард VI у неколико иредстављају прекрасног ЈосиФа или још боље млађи нараштај, који има ући у обетовану земљу. У приповецц се износи стара, већ склона паду Енглеска и нова, на помолу, млада Енглеска. Али та два дечка, ако су добра, она су добра више по Промислу, по срцу свом, а не што би имали да захвале неком особитом васцитању, .које би имало да се развија пред читаоцима, што би могло бити од дидактичкога интереса. То, међутим, није, те у том и није тежиште ове приповетке него је оно поглавпто у критици друштва онога времена. Додуше, та је сатира у тако занимљивом па и озбиљном стилу, да она свакоме и не пада у очи. Треба само прочитати ону тачно описану дворску етикецију око облачења назови-краља и кретање око њега при разнпм свечаностима и т. д. Када описује постављања краљевске трпезе, он то чини речима летопишчевим наравно пародирајући их, како један по један лорд улази и клечећи поставља једно по једно јело. Нарочито се излаже осуди ондашње правосуђе: велике и тешке казне за ситне грешке, немање личне ни имовне слободе; за тим верска интолеранција (спаљивање баптпста), веровање у вештице, које су спаљивали на просту доставу и т. д. Ни црква није остала непрокритикована, и она је добила представника у чудноватом иустињику, који је чудна мешавина од побожности, лудила и зверства и т. д. Ето, то је право тежиште ове приповетке, те, према том, јасно је да она неће бити разумљива деци основних школа као ни много зрелијим чи-