Просветни гласник

ОЦЕНЕ Н ПРИКАЗИ

873

После тих помена писац прелази на мњења средњевековних историчара о Словенима, о њиховим испитивањима словенскога порекла и њихова животау свези с историјским бајкама о браћи из којих су поникла словенска племена и т. д. Даље се излажу одзиви пољских и дубровачких песника о Словенима, па се разгледају мишљења средњевековних геограФа и археолога о словенским језицима као и речници и граматичка расуђнвања о старом језику црквено-словенском. Све је то садржина прве главе, у којој је увод у историју словенске Филологије. У другој се глави продужује преглед ранијих граматичких радња о црквено-словенском језику и радња на речнику. Ту је наш Константин Костежки добио нрегледну оцену свога рада о правопису, на је прегледана и, за нас опет од интереса, граматмка Мелетија Смотрицкога , која је имала прерађивача и подражавача. Граматички рад мистериознога Ђурђа КрижаниЛа и значај његова литерарнога делања оцењени су по заслузи, и на њих је бачена знатно повољнија светлост но што је она у којој су до сада гледани. У продужењу се говора о Ирижанићу излаже рад римске пропаганде, која се нарочито у почетку XVIII века старала свим силама распрострти унију међу јужним и северним Сдовенима. Рад оних, који су јој, свесно или несвеспо, били у том делу оруђе, иде, једном страном својом, у круг Филологије. Такав је био опет познахи нам Рафаел Кеваковић и други настављачи његова рада. За тим се прегледају покушаји у граматичкој реФорми код Чеха, у ночецима Јана Хуса и других, исто код Пољака и т. д. па онда код Јужних Словена, где се сусрећемо опет с познаницима: Адамом БохориКем, Бартоломејем Каши&ем и Јаковом Жикаљом, чији су радови пропраћени симпатично и довољно пространо, после чега се разгледа граматичкалитература код Чеха XVII и Пољака XVII—XVIII века. Глава се завршује поновним освртом на Словенски Југ, посебице на речнички и граматички рад у Словенаца и кајкавских Хрвата XVII и XVIII века, где су нам, поред других, познати М. Кастелац, ЂгурЏ ХабделиЛ, Белостенац, који је живео у XVI—XVII столећу, а чији је важан речник издан тек по његовој смрти, 1740 у Загребу, Андрија ЈамбрешиИ и писац речника и граматике штокавског — дубровачког говора Арделио дела Бела. Не мање је занимљива трећа глава, која се почиње прегледом словенских питања у Германији, где се изнад других истиче и на том пољу рада по својим „широким идеалима и дубокомисленим плановима" славни Лајбниц, чија опажања „о словенским језицима и старинама носе на себи отпечатак ђенијалности". Упоредо се са њим истиче његов савременик Шведац Сиарвенфељт (1655—1727), чији су радови о словенским језицима достојно оцењени, као што су интересовања великога ФилосоФа о Словенима уопште и о остацима Полапских Сло-