Просветни гласник

945

и на оне, помоћу којих окретни дечаци и довојчице варају другу' мање оштроумну децу 1 . — Тако међу децом остају традиционалне скаске и легенде, у које као у светињу верују проста деца. Сличне измишљотине делом се појављују као продукти „маштине игре", али је веома вероватно, да њих често подржава не само жеља да се ироизведе еФекат, већ и љубав према власти, која. се код деце сиромашне физичком снагом, појављује обично у обмањивању и варању других' 2 . Илуструјући наведену појаву у развијеном виду, интелектуална је лаж у својој елементарној Форми готово општа појава досга невина својства, која с годинама сама по себи нролази. Много сдоженија сама по себи и по искуству, које Је потребно лажову, јесте лаж, која се крије у случајевима улагивања. Л.аж те крсте развија се из деци — особито девојчицама — сво.јствене жеље допасти се. Испочетка је она само празан одговор на ту жељу, непредстављајући, разуме се, собом ништа тако рђаво и може се подвести под категорију привидне лажи. Малена, лако узбудљива девоЈЧИца, која говори учитељици: „Ах, како те волим" или —• „Како имашлепе очи" — може у даном моменту бити потпуно искрена, а њено клицање — као пдод незадржаног кипећег осећања. — Али за то више дукавства и нритворства има у ласкању, које је условљено смишљеном жељом казати пријатну лаж, у намери добити за то макар штогод. Типичан пример за ту врсту дажи наводи КааЛерев у своме чданку ,0 дечјој дажи." — Једнога дечка, кад се вратио кући, упитају, коме се највише обрадовао. Он одговори: „Насти и Љуби." Осмогодишња девојчица, која се десида ту повиче: „Ах, какав си ти, Мишо! Од свију треба највише да се обрадујеш баби и деди, а не сестрицама." Овде је без сваког коментара јасно, да је пред нама лажљивица не почетница, већ довољно извежбана. Затим ова даж у општем улагивању предази под укусе родитеља и учитеља и ствара онште-познати и раснрострањени тип љубимаца. Своју апогеју лаж преко симудације и удагивања, најзад, досеже у т. зв. симудационим болестима, које су чешће код девојчица, и које могу понићи под најразличнијим утисцима-новодима, које имају уопште заједнички извор с лажју: тежња створити себи задовољство, често недопуштено, и избећи казну. Поједине симулационе бодести у мдађем узрасту најчешће постају утицајем ма каквог страха, а у старијем често после опорављања од какве било грознице, — при чем оне (симулације) понекад буду тако заплетене да доведу у недоумицу и искусна лекара. Докле може да порасте у даном случају дечје упорство, може се судити по уверавању

1 Џон Сојли: »Декције из дечје психологије*. 2 Џон Сојли: Ш(Ј., стр. 294.

Пс.