Просветни гласник

128

шросветни гласнлк

рсални.јих погледа. у женске деце. Подвојеност у иастави мушке и ;кенске деце у погледу моралном, веле браниоци коедукације, може бити такође само од штете. Заједиица у иородици у овом се случају продужава у заједницу школску. Заједничко бављење мушкараца и девојчица чини их „обичнијим", равнодушнијим једних према другим, затупљује машту те и уклања многе опасности. Али докле су ови и оваки разлози још и сумњиве вредности, један је несумњив и можда најјачи — бар најјачи за практично решење овог иитања — то је разлог Финансиски. ЗајеДничка је настава јефтинија од подвојене, што је за мале градове и сиромашне народе одсудан разлог За коедукацију. Тако се ређају разлози с једне и друге стране, за и против коедукације, с више нли мањс снаге, с већом или мањом убедљивошћу. Разуме се да су сви они лпак, априорни, теориски, и да би, вероватно, најпоузданија подлога за решење овога питања било искуство, пракса и статистика. Експериментална психологија ће имати да да многи драгоценији материјал, који ће, разрађен и сређен, регаење овог питања помаћи у једном или другом нравцу. А дотлеРДотле ће ово питање, као и толика друга, у теорији остати отворено, нерешено, а живот ће га, не водећи много рачуна о научним прениркама, решавати онако како где прилике доиусте. И све дотле, док теорија не стане одлучно наједну страну, докле га унраво она не реши, дотле ће ова практична решавања ма у ком правцу одмах изазивати и реакцију, т.ј. тежњу да се реши у оном другом, супротном правцу. То је судбина свију „отворених" питања, то је осцилација привремених решења, али и осцилација самога напретка. С. Ловчевик

ЗАДАТАК ЕТНОГРАФОКОГ МУЗЕЈА од Симе Тројановића.

У ЕтнограФском музеју излажу се типске народне ствари из физичког и психичког живота. Народним се стварима не зна порекло ни време постанка, а најмање се то изумеће може везати за личност, и ако се то негде усмено и прича, то је Фантастичне природе, у шта ни сам сељак не верује. С уметничким музејима свију врста стоји са свим друкчије, они су до скора били интернационалног карактера, а у најновије време, почели су се и уметници ослобођавати козмополитизма и обрађивати дела и прилике са свог националлог непресушнога извора. За то су седо сад сви уметничкимузеји обазирали на стваралачку идеалну моћ појединих уметника, или још уз то уз припомоћ поручиоца, а овај