Просветни гласник

настава и култура

127

различним ириродама, мора бити различна и наставном грађом коју обрађује и методом којом је обрађује. Коедукација се, давла, у најбољем случају, може још допустити само у првим годинама, доцније настава мора бити подвојена и различна. Трећа врста разлога противу коедукације били би разлози моралне природе. Ако међу мушком и женском децом одиста постоје разлике Физичке и психпчке природе, а ми смо видели да постоје, онда и њихова резултанта, морална природа оба пола, у ужемзначењу ове речи мора бити донекле различна. Једни исти поступци друкчије ће бити схваћени н нримљени од мушкараца а друкчије од девојчица. Покуде, похвале, прекори, казне, друкчије ће дејствовати на мушку а друкчије на женску децу, те према различним природама дечјим и оне мораЈу бити различне. Али не само ове унутрашње разлике, које леже у различности самих природа дечјих, него и различни захтеви спољашњег живота, траже подвојеност и различност у школовању. Други су задаци што их живот поставља женском детету, будућој жени, домаћици, матери, па морају бити друкчији и нутеви, друкчија и њихова спрема за живот. И нека би данашњи Феминистички покрет за „једнакошћу" у свима пословима и свима проФесијама узео ма какве размере и дошао до ма каквих резултата у остварењу једнакости, ипак ће увек остати један велики, један најважнији део послова чисто женски, из једног простог биолошког разлога, што те послове људи не могу никад вршити. И о овом физиолошком Факту и социјалној потреби сваки паметан наставни план мора водити рачуна. Ово би били разлози што их противници коедукације износе ради одбране подво.јености у наетави и васпитању мушке и женске деце. Али баш из великог дела тих истих података браниоци коедукације изводе друкчије закључке за заједничко школовање мушкараца и девојчица. Полазећи баш од психичке разлике која је, изгледа, најважнија, браниоци коедукације налазе да би подвојеност у настави и васпитавању мушке и женске деце ту разлику само појачала, на штету и једних и других. На једној би се страни потенцирала осећајност, раздражљивост, на другој тупост, неосетљивост. Заједничка пак настава би ово уједначавала, што би било на корист једних и других. Женска би деца својом марљивошћу својом савесношћу у пословима подетицала радљивост, својом питомошћу ублажавала грубост и неотесаност мушкараца; заједница би затупљивала кра.јности различних природа, чувала одједностраности у васколиком васпитању. Сем тога, заједничка би настава повољно утицала на развитак естетичких осећања код мушкараца, као што би опет њихово хладније размишљање, њихов смишљенији рад повољно утицао на сузбијање претераности у маштању, на развијање просветни гласние, I кн,., 2 св., 1911. 9