Просветни гласник

312

ДРОСВВТНИ ГЛАСНИК

Чланак „Онћина" има ову реченицу: „Између трију или четирију редова кућа је тржпште". И ово је једна карактеристпка једина г. Клициног. Разуме се, да је на крају овога дела она облигатна читапачка песма „Шта да чнни, ко мисли Бозкји бити?". Уверен сам, да ову несму није могао разумети ни г. Клпцин, кад је био у II. разреду основне школе, зато јеннкако није смео уносити у ову читанку. Проза у овоме делу треба да замене учбеник за науку хришћанскуСамо јо г. Клицин овде био врло лоше среће, јер „Библијска повест" од Ј. Бороте, која се у војвођанскпм српским школама употребљава као учбенпк за науку хришћанску, написана је много лепшпм језиком, којп је деци разумљивпјп, слађп од језика г. Клициног. Узмимо за пример ову реченпцу из чланка „0 створењу првога човека" : „Човечја је душа невидљиви дух који је сличан Богу". Оваке апстракције немају места у читанкама. У чланку „Дрква" налазимо реченицу „У звонпку су звона, а пма н сат". 31еђутим већина сеоскпх цркава нема сата. У другом делу, у чланку „Ђачке књиге", стојп ово: „На листовпма је пуно речп. Речи сц састављене из слогова, а слогови из гласов а". Ова друга реченица не може никако доћп у чланак, којп оппсује ђачку књигу. Да су речп састављенс из слогова, а слогови из гласова не види дете из књиге. У чланку „ г Бачка опрема" стоји ова реченица: „На корпцама неких писанака има слика п рачунска таблпца". Међутим баш ове псте године, које је штампана чптанка г. Клициног, у тој истој манастирској штампаријп штампане су л писапке за српске школе у Војводини, на којима нема ни слика ни рачунских та.блица. Још морам споменути, да се само ове ппсанке емеју употребљавати у војвођанским српским школама. Г. Клицином је ово било познато, јер, када су се те писанке штампале, он је био управнпк манастпрске штампарије! У трећем делу, у чланку „Дете и човек" стоји: „Човек је разумна душа, што станује у телу". И овој реченицп није место у читанци за основне школе. Овај део читанке окићен је једном песмом, која се може чути о манастирским славама у Срему. Она почиње: Сдепоћа је тешка мука. Тешка мука, тешка латња; и. т. д. Да просте слепачке песме ни најмање не поучавају нптп васиптавају, држим да је и г. аутору ове читанке, као бившем учитељу, добро познато.. Оне ће на децу. баш обратно да утичу. ■ У чланку „Ное." стоји: „Нос је украс лицу". Ова речепица нема ни најмање смпсла. Има људи, којпма нос баш не краси лице. Чланак „Наше одело" има ову реченицу: „Одело је и украс нагаег тела". Држим, да ни ово не стоји. Четврти део почиње већ са сликама. У чланку „Нородица" пита деда малога Милана: „Милане, синко, а би ли ти знао казати, колико је нас за столом?" Мплан броји и рече: „Осам нас је свега". Одмах је овде и слика, на којој деца виде свега шесг чланова ове породице! У овом чланку стоји-и: „Кола су у Колници ". Реч „Колнпца" не употребљава се ни у Банату, нити у Бачкој, а ни у Срему. Нисам је чуо нп у Босни и Херцеговшш, а не чујем је нп у Србији.