Просветни гласник

238

ПРОСВЕТНП ГДАСНИК

Његов живот, према томе, живот је једног од оних лепих и добрих духова који из ничега почну и далеко дотерају. То је живот човека који је необичном ревношћу и ведиким личним трудом од простог банатеког шегрта поетао европски образован човек, дошао на ниво тадашње књижевне културе, уживео се у лепу и трезвену моралну философију XVIII века, присвојио све културне идеје и особине које је тај просвећени век давао и ценио. Природно је да ће такав човек, кад узме да нише, писати само за то да те идеје раншри. Ако он у исто доба добро познаје свој народ, као што је Доситије српски народ познавао, природно је да ће такав човек те идеје ширити само у колико је то народу потребно и доступно, да ће од њих бирати само оно што је најпрече и најважиије. Тако је Доситије и радио. Како је почео рано писати, још у младим годинама, кад је још врло мало знао, и целу науку гледао само у популарним практичноморалним списима новогрчким и талијанским, то су и његова прва делца (Ижица, Венац од алфавита, Христоматија) само превод или имитација таквих туђих списа. Доцније, пошто се већ дуго бавио у западним земљама, он је, у зрелијој периоди свога живота, писао своја главна и најбоља дела. Написао је најпре своје најбоље дело Живот и ирикљученија (I део 1783, II део 1788). У њему је, простим и разумљивим језиком, стилом пуним природности и живости, испричао и згодним рефдекси.јама пропратио свој интересантни и угледни живот, од рођења скоро до педесете године своје. Дело је пуно јаке тежње за просвећивањем и пијетета према науци, као што је пуно и жестоких протеста против калуђерског незнања и беспосличења, које је Доситије лично осетио и при којем се разочарао у једној од својих разних и најлепших илузија. Написао је, после, — боље рећи: превео и ирерадио — једну збирку Басана; басне су из Езопа, Л.есинга, ЛаФонтена, и имају дуге коментаре за собом, који су управо морални чланци, писани такође живо и занимљиво. Израдио је још Собраније разних нравоучителних вештеј (две свеске, 1793 и 1818; друга је посмртна, и носи наслов мезимац), а то је врло интересантна и богата збирка краћих састава (42 на број). Ту су најпре морални, философски и практични есеји о патриотизму, о љубави к наукама, о природи човековој, о истини, о читању, итд., у роду оних у Адисонову Сиектатору, који је Доситију био једна од најмидијих дектира; позната Ђизија Мирзина ушда .је у ту збирку из поменутог Адисоновог деда. Ту су, затим, морадне новеде, већином преведене, из Маризонтела (Лаузус и Лидија, Аделаида) или другога кога тада омиљеног писца. Ту су новеде шаљиве, као једна из Гоција (Један иар иаиуча), иди приче источне, пуне адегорије и депе морадне или Философске тенденције, какве су тада