Просветни гласник

250

који је био скупљач народних умотворина и писац прве ернске граматике и речника народнога језика, али који није био књижевник у правом смис.1у речи, и чије идеје о правој књижевности биле су и нестадне и нетачне. Ми не можемо давати у историји наше књижевности значаја Ђури Даничићу, који је са књижевношћу био у врло дааекој вези. Као и свуда у свету, тако и код нас носледњих година изведен је развод брака између Филологије и књижевности, и ми у историји српске књижевпости данас радимо са књижевннм критериумом, водећи више рачуна о историјско-културним и социјално-нодитичким појавама но о филолошким контроверзама. Због тога је данас немогућно вршити поделу периода српске књпжевностп на основу борби око језика и правописа, остављати и даље Вука аараџића и Ђура Даничића као централне личности српске књижевиости. Исто тако није за усвајање излагати историју сриске књижевности по развитку појединнх књижевних радова. Пре свега, књижевни радови су у опште недовољно неопредељени, и данас су прилично нереални појмови. Називи и одредбе појединих књижевних радова остали су нам из клаеичних књижевности. Када су стари реторичари чинили та уопштавања и одређивања то је било само свођење у Формуле једне већ раније, под нарочитим условпма створене књижевности. Та класичарска поетика и реторика живела је у хришћанском свету, нарочито почев од Обнове, зато што је хршпћански свет интелектуално и књижевно живео од капитала класичне старине. Псевдокласицизам је само терање до крајњих граница тога стања ствари. Али данас, после романтизма и реализма, када су многи стари књижевни родови потпуно ишчезли, а нарочито када су се многи књижевни родови изменили или сасвим нови створили, — данас је немогуће држати се тих старинских калупа, у које више књижевна стварност не улази. Нарочито нова књижевност толико се ослободила од старих шаблона, и све више иде путем слободе инспирације и слободе облика, да класична терминологија застарело звучи када је реч о модерним књижевним творевинама. Поред тога општега разлога, постоје и наши, специјални и практични, разлози, који нам саветују напуштање изучавања историје књижевности по родовима. Са изузетком дубровачке књижевности и неколико писаца из почетка XIX века, у нашој неразвијеној књижевности, где је било мало старих традиција и школских утицаја, слабо се водило рачуна о наредбама старих реторика, и од ирвога часа код нас је било одсуство појединих родова, збрка између појединих родова, радило се по сопственом надахнућу и ишло се то нагону новим путем. Има књижевних дела наших, и то врло важних (Горски ЈВијенац, на лример, или у новије доба Ја.нхвац иред судом Петра Кочића), које је на основу старих реторика тешко, ако не и немогуће класиФико-