Просветни гласник

2о8

ПРОСВЕТНИ Г.1АСНПК

осамнаестога столећа, када је књижевна жетва некнх година била два иута богатија од жетве године 1811, у којој библиограФИЈа бележи свега — тринаест бројева! Прилике се ове године, уопште узевши, нису видније разликовале од прилика годину-две пре и толико после н>е, према чему бројно, па и иначе, слаба годижбина оста'е као необјашњена игра случаја или и судбине. Поменуто шаренило и занимљивост, што се види ипак у књижевном животу пре стотину година, долазе од погледа на посебни живот и на рад људи који су или већ дотле или истом после тога времена постали знатна литерарна имена. Не бројећи за старије доба прилично познатога. Ннколу ШгашЛа и онда особито цењенога као научника архимандрита Павла Кенгелца, од познатијих књижевних имена налазимо те године само Жилана ЂидаковиЛа, Лукијана Шушицкога и ВиЛентија Ракића. У пееми имамо само две, по обичају ранијега доба на листићима посебно наштампане, оде Д. Мушицкога: једном је ожаљена смрт Доситија Обрадовића, а друга је намењена Михаилу Витковићу, будимском адвокату, у књижевности тек доцније познатом раднику и човеку који ће позније, кад Мушицки западне у велику новчану беду због преуређења манастира Шишатовца, бити песнику од најве^е помоћи, преобилато награђујући тада сваку реч у оди његово.ј. Роман је заступљен Видаковићевим Ђелимнром и Босиљком што је тако узбрзо дошло за лањским и првим таким радом његовим, .Усамљеним јуношом". Драмска поезија није добила никакве принове: место ње је по трећи пут штампана Жертва Аврамова , драматски препев Вићентија Ракића. * * * Али је тада већ у велике одјдкивало иитање о језику и о иравоиису у српској књижевности, питање које се, у крајним границама, расправљало у нас управо стотину година: од 1768, када га је нагласио и почео Захарије ОрФелин, до 1868, кадаје службеним путем не много пред погибију Кнеза Михаила у Србији добио најшире слободе и крајњу одлуку. Скоро тридесет година пре времена о коме говоримо Доситије је био казао своју реч о књижевном језику. Прилог је за повољнију одлуку био већ дао и Атанасије Стојковић. Против дебелога јера се изјаснио и Сава Текелија одбацивши га у једној својој преведеној књижици. Песник Јован Јошеновић рече две године раније, 1809, како је несумњива победа народнога језика јер су за њ хиљаде а против њега стотине. Учени Павле Соларић износи нове начелне мисли у питању о правопису. Прошле године, 1810, Сава Деркав у знатној књижици о „салу дебелога јера" упропасти, научно и логично, школу старога поретка, а тада Лука Милованов Георгијевић предаде будимском цензору рукепис прекраснога списа „Опита", па кад му цензор