Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

свете у Србији. Шта је Доситије био сриској књизи и нросвети ~ није нотребно овде понављати. Друга је звезда Глигорија ТрлајиЛа. који је као руски проФесор преминуо, пошавши у свој срнски завича.ј на нуту у седу код Харкова 28 септембра онет 1811 годиие. Стварне су засдуге Трлајићеве за српску књижевност малене. али су савременици особито цениди његов дар и спрему као и жарко родољубље, те је остала штета што је Трлајић. занет струјом ,славјанско-серпсг;е" просвете, отишао у службу руској духовној култури. Такви губици. срећом нису оетали у свему ненакнађени. јер је 1811 година. одузимајући срнској књижевности Доситија и Трлајића, дала њој накнаде у великом песнику Петру ПетровнИу Његошу и заслужном Вуку ВрчевиЛу, који се те године родише. Лукијан Шушицки је протосинђео и с прекидом нроФесор у Карловцима, а оду о смрти Доситијевој датовао је у манастиру Раковцу 24 августу. Шилован ВидаковиЛ је већ у велико ,јео горак хлеб српскога књижевника и „дјетовоспитатеља" у Угарској. и не слутећи о новом времену које је већ било ту да почне освитати. Јован ДогиеновиЛ је био раније наштампао своје песме и рачуницу и сада му се већ почиње губити траг. Лука Шилованов ГеоргијевиЛ почиње у Пегати животну борбу и мученички нрилази ближе времену ко.је ће му донети жадосну судбину. Сава Шркаљ , мислећи да ће избећи страшна гоњења која већ ночеше због његових учених мисди о српском правопису. учини готово необјашњив поступак : он се 1811 у манастиру Гомирју покадуђери те носта јерођакон Јудијан; ади еудбину не избеже и он посде две године збаци мантију, те се стаде, гоњен као рањена звер. потуцати док не помери памећу. Вук Ст. КараџиК задуд тражећи раније лека својој ободедој левој нози и охромивши, био је 1811 у Београду учитељ основне школе. „Учитељ — прича Вук — како бих ја рад био да будем, нијесам био али знање народнога језика опазише и тада моји садрузи, који по већо.ј чести бијаху угарски Срби. и зваше ме зналцем српскога језика. Такво мишљење о мени подстицадо је у мени вољу. те ја не пропуштах никада нридике гдје год могах, оправдати то дијепо мишљење о моме знању језика; сдушао сам народ, кад говори како говори; гдедао сам да све забиљежим, што ми се год учинидо да треба знати". Ади и за овај и за онај мадо познији такав рад у Брзој Паданци. где је био судија, Вук леио веди да је био „без сваке књижевне намјере о ко.јој тада ни у санку снијевао нисам". Сима ШилутиновиЛ је био тада чиновник у Београду; знамо да је већ писао песме, понајпре лирске и љубавне, намењене нонајпре љубави према лепој Туркињи Фатими у Београду. коју и позније у песии