Просветни гласник

296

НРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

диже на гдави, што је убрзо настунило, тера још и један други моменат: модерна психологија учи да је један од човекових нагона и свирепост, која се може уништити тек борбом и иотискивањем кроз читаве векове. Али један погдед ма на који рат, на сваку револуцију довољно показује да овај нагон непрестано још несаломљен у хиљадама људи спава, и треба само један мали подстрек, па да се пробуди и избије у свој својој силини. Да би се његова јачина схватида, ваља се сетити да се често јавља помешан с полним жудњама и задовољавањем истих и може са свом снагом да овлада човеком. Узмимо сад овај, код некултурних људи још необично јаки, нагон на један пут налази богате хране у бијењу, које је и велико иоље његова задовољавања, како би могао онда а да не дражи као мотив за бкјење било отворено било потајно, ма то и под видом религиозних и педагошких мотива! Тако је било у нас у средњем веку: најдивљија жудња за свирепошћу замахиваше крвавим бичевима, корбачима, нрутовима и кад се мислило да се испаштају грехови, или кад јс старији калуђер хтео да казни грешну браћу, или кад учитељ хтеде грешну децу да сачува царству божјем, позади је седео и подругљиво се смешио сатана „свирепост" и сатирао своје жртве. Разуме се да би било једнострано тврдити да се у оно време само из ових разлога тукло; правилно је да су се мотиви васпитачеви и свирепости често на интересантан начин мсшали; ја овде мислим на пр. на једног васпитача из 18. века, који је суботом тукао своје ученике и тога ради начинио столицу, на коју су се деца тако намештала, да их је он по „голом теду" могао тући прутовима, који су дуго стајали у води, док тело дечје не дође црвено „као бакрач". Овај строги ваепитач описује један пут једну такву сцену сасвим детаљно и изражава се да се и срце његово у телу смејало, кад је несташни и неучтиви дечко под јаким и обилним ударцима дозивао све свете и молио за милост. У њега се тада мешадо осећање освете и свест да примењује засдужену и зато оправдану казну с нагоном свирепости, и преовдађивање овога трога не даде да сејави осећање сажаљења према детету, које не може да се брани. Зар ово није типичан пример како кудтуран човек и дан дањи још долази на то да бије? Један дечко био је неучтив, све опомене нису помогле; отац се већ изодавно љути због глупих шала и више их не трпи, зато узима прут и добро истуче дечка у пркос гдасном јаукању његову. Зар се њему, као оцу, није учинио јаук још јачим, па да пожади дете и да га не бије? Може бити доћи ће и мајка, на ће га ирекорети и захтевати да престане бити дете. Ади је отац тврд: деран мора добити својих 25. После извршене казне отац се не каје, већ напротив ужива, као кад се види да је злочинац ухваћен и предат да му се по правди суди! У њега се мешају осећања освете, дечко је добио што је заслужио, представа да је педагошки корисно утицао на дечка и — ја не бих хтео порицати — радост усдед свирепости, док је мајка обузета само жаљењем и не може да гдеда да њено рођено дете тако трпи од руке рођен.ог му оца. Ја се овде нећу упуштати у етичко испитивање да ди је би.јење оправдано иди није, да ди је корисно или штетно итд., али тодико је поуздано да бијење у већини сдучајева више пробуђује осећања задовољства него незадовољства. Зато је махом Фарисејство кад неко тужног дица каже: на жадост морам опет тући, и ако то нерадо чиним? А бијени? Шта се догађа у његовој