Просветни гласник

СЛУЖБЕНИ ДЕО

359

једнога човека, болу место боље, са концима да им душу вадиш меето канџама и т. д., лавју кожу место лавовску, ипаче си зверје иаметно од свију место иначе си звере иаметније од свију и т. д. Особито је слаба интерпункција. ГГрема свем, што сам довде рекао, не могу препоручити Васне г. Еечкића Министарству за откуп. То би могло бити тек с другим издањем, у ком би све поменуте погрешке биле укдоњене, а сем тога у ком би било и лепих илустрација. Међутим, ни овакве какве су нису сасвим за одбацивање, И оне развучене басне и оне са измењеним детаљима нису лишене сваке занимљивости и поучности, а сем тога има и неколико добрих, а уз то не треба заборавити да је версимкација у њима, поред многих недостатака, боља од скоро свих досадашњих. Могле би се дакле препоручити нашој омладини по школама да их сама набавља и чита, а тако исто школским одборима, који су у могућности. У Београду 4. Фебруара 1911 год. Захвалан на поверењу. Миливоје Башић, проФесор III. Беогр. Гимназије Г^лавном Просветном Савету, Част ми је дати овај свој суд о књизи г. Благоја Нед. Кечкића Басне ао Доситеју ОбрадовиИу и другима. Са свог простог и, готово, кристалног облива, басне су подесна лектира и за ону публику, која их свакада не схвата довољно, већ сматра као гдавно оно, што је у њима споредно. Отуда су и код других народа чесха издања басана, катвад снабдевена објашњењима, каткад, сликама, а каткад су басне преневане, да би се сем другога, могле лакше упамтити. У нас су, што се тиче овог последњега, најнознатији покушаји Љуб. 1Г. Ненадовића. Г. Благ. Еечкић је, у збирци ко.ју ми је Савет упутио на оцену, препевао око педесет басана, већином из прве књиге Доситејевих Басана (изд. С. Е. Задруге). Ењига г. Кечкића није ме задовољила, нарочито после похвале, која се о њему у Савету већ чула. Н>ој се може учинити подоста. замерака, али ја ћу се задржати само на круннијима. Од њих истичем три: писац се ннје свуда држао свога угледа (»званичног текста® да тако кажем), већ је где мењао и оно што је у басни наЈважније, у чему је њено тежиште; из потребе за сликовањем уметнуто је много непотребнога, те су тако многе, иначе концизне, басне излишностима сувише ширене (а басна треба да је што краћа); нов облик, који им је писац дао, са уметничке стране је недовољан. Оправданост свих замерака показаћу на неколико карактеристичнијих примера. I. Доситеј, у басни Лонац п тенџера, износи, како се лонац уклањао исаред тенџере 1 , и она му рекла: »Шта ме се бојиш? Не удри ти ба мене, ја на те нећу <,: . а он одговорио: »Та мени је то све једно, та ја на тебе ударио, та ти на мене«, — У овој збИрци је: Гледао се лонац и тенџера тако 2 Ал' увек је лонац измицо полако Од тенџере — назад. Док ће ова рећи: „Ти не удри на ме, ја неКу уте&и!"

1 Подвлачење је свуда моје. 2 Сви цитати су без икакве измене навођени.