Просветни гласник

360

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

II опет се лонац иоче да измиче — Та остави, рече, твоје голе приче Јер не чини ништа ко ће на вог поћи Нег' како ће који боље од нас ироНи! Код Доситеја, у басни Пас и курјак, курјаЕ напада пса једне летње по%и, а пас се спасе изјавом, да је сада мршав, али да ће сутра, на свадби одебљати, него нека курјак дође после четири дана, Кад се курјак, после толико времена вратио пас му, безбедан, поручује кроз прбшће: »Кад ме други пут нађеш пред авлијом, пе чекај свадбе <( . Код Кечкића, најпре, то не бива ноћу, а, потом. пас, сем обећања још и прети Газдом: »А и друго нешто, знам чега се бојим Мож' наићи газда: Па к-уда би онда (!), јер он срда нема Нит' има милости С пушком би те гађо, убио ко свраку Боже ме опрости!« И, докле се, код Доситеја, пас осећао срећним, што је олако нрошао, код Кечкића је тако с курјаком, а завршетак, о поновном враћању курјакову, изостављен је, и ако је то главно место у овој басни. Само још један пример. У басни Ео.иарац и во, код Доситеја, комарад стао волу на рог и питао га, да му није тежак, а во ирезриво одговори: »Ти мени тежак? Ја те и не осећам, колико и да те није на свету*. По Кечкићу, комарад се, »да протера време са смехом и шалом", „иоие дрско* волу »на рогове (!)« и запита »да ли га не болу % а >,во мукну бесно (!) || Ђути гаде мали, док те нисам тресно 8 . Таквог одступања има врло често. Примера ради треба прегледати басне: Курјак и коњ, Славуј и кукавица, Лакома лисица, Лисица и дрвеиа глава, Петао, лисица и кокошке, Лав и лисица, Зечеви и жабе, Еурјачица и курјачићи, и т. д., па ће се видети, да свуда има нечег сасвим друкчијег него у Доситијевим баснама. Кечкић, додуше, у натпису вели » ио Доситеју«, али и то ио не допушта крупније или битне измене. II. Кечкић је, стихова и сликова ради, морао чешће прибећи пара®рази и умедима, због чега су неке басне подоста раширене. Том се не би могло много замерити, кад би ти умеци увек били у складу са осталим у басни, кад би били такви, да и неук читалад не може опазити, е су једино слика ради, и кад се басне по тим умедима не би одвајале од свога угледа. Али се и на то није довољно пазило. Ево само два примера. У познатој басни Старац и смрт, старац је носио дрва, уморан сео крај пута и кад се хтео дићи, уздахнуо је што се мучи, и позвао смрт, а кад је она дошда замолио је, да му подигне товар. Код Кечкића се старад враћао из иланине носећи бреме ируИа (!), па сео украј пута, »да одахне мало и мало да једе (због седе у горњем стиху). Кад је хтео поћи, јаукнуо је због гадног иута, а после грло стеже, да опуте ноче боље да иритеже. А кад се смрт јавила, и он јој рекао, да му подигне бреме, басна се ту не свршава, већ се, без потребе, додаје: ... ,А смрт му довикну — Ја незнам за шалу! Па ужасно цикну (!) И одјури тако преко брда, право Да је не би ваљда срео неки 1)аво (?!)