Просветни гласник

430

ПРОСВЕТНИ ГЛААНИК

уноређнвањем главних таблица ноказује се коликом броју деде схоји на расположењу свако од ових 100 питања, које је цотребно за прву наставу и 3, у овим таблицама налази се основица за добар наставни план, а нарочито за прва два разреда (I и II). Ха'ртман дзносн примере за с-ва три извођења, које ми овде не можемо изложити. Шеста глава износи оцењивање резултата с погледом на поједине групе и укупност. Груписање се с једне стране односи на представе, а с друге стране на децу. Хартман уређује представе према броју ђака којима су исте биле познате и као закључак изводи. да су девојчице богатије представама него дечаци. Истина Хартман ово утврђује огледима, али ствар тако не стоји, јер испитивања свих других утврђују противно. Овдејечисто Јшдивидуалан случај. Да се по овоме упуству предузето испитивања на више места, добио би се противан резултат. Због тога се пз овог Хартмановог извођења никако не може узети као тачно, да су девојчице прп ступању у школу богатије представама од мушкараца. Испитивања ће показати свакоме тачност ове поставке. У седмој и осмој глави говори Хартман о доцнијим испитивањима, која су дошла на потстицај његовог иснитивања. Може се рећи, да у овим главама он истиче себе и своје дело, које је вели покренуо многе духове у Немачкој и ван ове, да врши иснитивања над децом у погледу њиховог мисаоног круга. У њима се износе мисли тих доцнијих испитивача, међу којима нарочито истиче А. Грилиха у Дрезди, Сајферта уредника „Беи1зсће 8сћи1р2ах1з'\ Бергмана, Хемссриха и Хаиднера, а изван ове Американца Стенли Хона. У деветој глави износи допуну његове анализе. Прво се занима с т. зв. р одитељским иитањима и нспитивањем дечје индивидуалности. Питања за родитеље поставио је- 1893 г. К. Шуберт, тадашњи члан педагошког семинара у Јени. Шуберт ставља прпмедбе Хартмановој анализп у томе, што је неприступачно испитивању осећања и воље, па чак вели, да није довољна ни за интелектуалну област. пошто код ње недостаје прннцина, који приморава или нагони да се ставе питања; јер не треба да остане никакав комплекс представа, а да се не узме у обзир. После тога ваља имати на уму, да дете од шест година, дакле у доба кад полази у школу, није 1аћи1а газа у ногледу осећања и воље. Ваља знати, која осећања да се претпоставе, на која треба остала везивати, иа онда ваља знати, шта дете весели, а шта га жалости. Једном речи, треба упознати целокупно духовно стање дечје. Рајн захтева да анализа дечјег духовног стања обухвата: 1. телесне особине дечје, у колико ове могу утицати на дечји дух; 2. ваншколске прилике, нарочито домаће; 3. духовну нодобност и напредовање у појединим наставним предметима; 4. индивидуално испољавање осећања и воље у и ван школе. Шуберт пак предлаже наредну шему за све оне, који желе за се занимању иснитивањем деце, I Телесни развитак. 1. Да ли је дете проходило на време или доцкан? 2. Је ли на време научило да говори или доцкан? 3. Које је болести дете претерало? 4. Јесу ли остали трагови од тога (мана уха, ока)? 5. Спава ли радо и дуго? 6. Једе ли све или је пробирач?