Просветни гласник

434

ПРОСВЕТНП ГЛАСТТИК

'Голстој није био школовани васпитач, али се л,отакао питања о васпитавачу као самоуки геније. Увидевши међутим да је успех у овом иослу није довољно само добра воља, потрудио се да у том циљу стекне и потребну му културу, у чем није сасвим успео. Он се окружује техничким делима, предузима но западу Европе путовање ради проучавања које га не задовољава потпуно утврђује га у његовој ревности за новчењем, и удаљује га у сваком случају од сваког простог и чистог уверења утврђених педагошких ноступака на занаду. Да би се појимила у принципу натралности Толстојеви као учитеља, треба се до исцриности познати са двема идејама које у главном изражавају његову педагошку активност. Јрдна од тих идеја дотиче се прогреса у оппгте, а други се дотиче ирироде васпитавања. — За Толстоја није ништа мање доказано него закон прогреса, ништа није мање сигурно, ништа није сумњивије од овога тобожњег закона. „Рећи да је прогрес закон човечанства, то је толико исто чудо колико и рећи да су сви људи илави сем црномањастих." За Толстоја значи читати иписати није први ступањ васпитања, већ само иротив средство, оруђе које допушта да се приступи едементарном васпитавању. Знати читати и писати за Толстоја значи имати у рукама оруђе једну справу, остаје још да се од тога учини употреба остаје да се тим нослужи за развијање духа, за учвршћавање иерсоналности. Али, вели Толстој, значи задовољити се речима кад се верује да је све речено или што је човечанство нодељено на оне који умеју читати и писати, на неиисмене да би се само могао уиотребити онај елегантни административни израз. „Ако бисмо хтели да повратимо нови ступањ васпитања, за што да треба апсолутно да га тражимо у читању и писању а не много даље? Зашто се задржати на једном од многобројних средстава васпитања и у том гледати а и у васнитању, док је све то само једна непредвиђена погодба васпитања". Толстој је нротнваи обавезном васпитавању по школама, већ тражи вољно, свесно „Вол>на школа упроиастила је обавезну школу, вели он норедећи ове две пхколе на једном месту у Француској, пошто је ова своје учење свела на нулу и пошто је сачувала детаљни облик Толстој није одушевљен важношћу основних знања у развијању човека, народа; он утврђује хијерархију која треба да постави сваку ствар на њезино место: културу, васпитање, иоука. „Култура у истом стилу, вели он, звечи целокупан у.тисак који развцја човека и даје му могућности да ширим погледом посматрати свет и стварајући му сасвим нове идеје. Игре, казне којима родитеље казне, књжге рад, обавезно учење, слободно учење, уметност наука, живот све то култувише.... Васпитање је обавезни утисак, силом учитељељ једног лица на неко друго у циљу да со створи човек какав се васпитачу чини добар... Поука је преношење знања једнога човека на другог: можемо некога научити шаху, историЈи, чизмарству". Бо себи се разуме да Толстој сања о васпитању које иеће имати везе са аоуком, већ које ће гледати да се ириближи култури". Оистем његове школе је: пробуђено љубопитство код личности које се скрива, често успавано на дну човечјег бића потпуно отсутност оне иретензије да се зна боље, пошто и само може знати друнчије, широко поштовање слободе чије је име он исписао на идеалном натпису своје школе. Проблем интернационалног језик а. — Е. Во1гае писац, који одмах на почетку чланка утврђује да није реч о развоју универзалног језика који би заменио све друге на кугли земљиној и којим би писали и говорили сви људи већ само о интернационалном иомоћном језику, пропагира идеју да