Просветни гласник

НАСТАВА П КУЛТУРА

625

другу учини нешто на жао, шш ако је слагадо ода и матер. Из постуиања својих родитеља запази дете ускоро, да је у носледњем сдучају нарушил.0 виши морадни ред, у њему постаје свест о кривици. Сасвим природно види се, да се дете са својом дужном савесношћу пре свега обраћа родитељима, нарочито мајци, и то се догађа, што је сасвим карактеристично, такође тада, кад је погрешка била управљена према туђину. Кад је дете у погдеду свога морадног развића већ дотле дошдо, онда је у рукама родитеља, да одавде заједно са њим учине битан корак такође и у религијском васпитању. Али се при том претпоставља, да је у срцу детињем мисао о Богу постада већ извесна сида. Ако дете и тада у своме осећању кривице бежи оцу иди мајци, ипак ће оно са својим родитељима опет прићи божанском оцу, противу кога је погрешило, и све више доћи до убеђења да му је доиста опроштен грех, који је оно учинидо. Са тим схватањем пак налази се дете у центру Христове религије. Да би се пак дошло до овог развића, морају имати родитељи велики педагошки такт, који се не сме свуда претпоставити, пошто се ни сами позвани васпитачи не смеју хвалити да тим тактом увек расподажу, иначе не би могао Ниче пребацити хришћанском васпитању, и то као да је у праву, да оно васпитава глумце грехова. Развија ли се морално-религијско васпитање у родитељској кући нормално, онда дете доноси из породице у школу богатство моралнорелигијског искуства. Тиме је за школско васпитање створена добра основа, која се ничим другим не може накнадити. „Само дух родитељске куће може васпитно делати. Овај дух прелази осећајем и доживљајеммало по мало и по снољашности неприметно на одрашћујућег, без нарочитих приреда и вежбања. Строга дисциплина очева, материна љубав, која се жртвује и никад не умара, доводе по себи дете к поштовању, и доК оно научи поштовати оца и мајку, добије моралност сама у овој својој личној ренрезентанти утицаја на дечји круг мисли. Је ли дете једном научило да нажљиво иосматра углед, опда је прелаз ка осећању ногрешке бар припремљен. При даљем развићу почиње онда дечак и девојчица мало по мало да предвиђају и појимају, да је извор свега вишег живота редигијско веровање. И кад тада виде, како мисао на Вога и његовог сина Исуса Христа одређује мишљења и радње оца и мајке, онда и религијске представе добијају значај за њихов живот. На' овај начин може се дете у породичном животу и у религији уживети. Ову нам је методу описао Песталоције у „Љшхарду и Гертруди". Срећна су она деца, која су произашда у таквим породицама, у којима се надазе све или бар доста иогодаба за уснешно морално-религијско образовање. Жалосно је само, што је ова срећа само малом бро.ју деце додељена. просветни гласник, I књ„ 8 св.. 1911. 42