Просветни гласник

ШКОЛСКО КРЕТАН.Е

667

на то није лако одговорити, јер изгдеда, бар мени, да је део свет иротнв нас, н да зато морамо од делог света бранити слободу, коју смо сами извојевали). Зато није ннкакво чудо, што се ми много бавимо нолитиком, и да је у сваки носао, на свако културно поље уносимо, па и тамо где нсма нужде за то. Да, ја отворено нризнајем, нолнтика нам је много сметала у нашем заједничком, корисном раду, па нас је и оштетила. Алп она треба н да нас гони да све више радимо за добро српског народа и наше нростране, ну још потпуно неослобођене отаџбине. Баш ове године сећамо се ми са захвалношћу стогодишњице од смрти нашег првог ФилосоФа и педагога Доситеја Обрадовића (27. марта 1811.); па ипак као на свима културним пољима, тако је и у васпитању: мп смо још прнлично изостали. Досптеј Обрадовнћ био је наш први министар просвете у једва заснованој држави почетком XIX. века иод Кара-Ђорђем Петровићем, дедом нашег Краља. Он је нашем народу оставио многе врло корлсне ноуке, п после њега радили су још понеки способни људи на подизању школа и васнитања. Али они беху већином еклектичари, и зато, по себи се разуме, нису могли створитп сигурну основу. Понеки беху само емпнрнчари без извесног одређеног правда, без сталног убеђења и одређености у наудн. Зато педагогика задуго није могла да задобије угледа. Тек откад је у иас јавила се Хербартова педагогнка, ночела је да тече углед. И данас, да ие претерам, смем тврдитп да је она извојевала победу, у пркос понекима, који би уошите хтели да игноришу педа.гогнку. Може се рећи: у нас има данас само Хербартова педагогика и вииш никаква, пошто емииричари никад не чино самосталан правац, и зато ја ни наше друкчије не рачунам. Резултати научне педагогике у иракси не смеју се ипак прецењивати. За то говори с једне стране то што они нису тако уочљиви, а с друге стране н то што ова теорија није ухватила дубљег корена код свих школских радника практнчара. Сем тога много нам смета што нема концеитрације педагошких снага. Сваки од нас ради вигае- за себе. Ми још немамо педагошке везе, која би нас све удруживала. Зато се једва може тачније навести, шта је све н где у духу Хербартовом писано, јер лмамо више педагошких часова. Да, сразмерно имамо врло много часониса, у којпма појединп школски радници пишу, те није лако тсмељније проучити и испитати их. Додуше било је неколико покушаја да се сви удружимо као: Архив за философију и педагогику од др. М. Јовановлћа и др. Ст. М. Окановића (године 1898.), Педагошки преглед од Миленка Марковића и др. Стевана Окановнћа (1902.—1905.), на којим часолнсима требалл су да се лрикупе сви хербартовци, али, на жалост, они се нису могли да одрже. И тако је све до данас доста неугодно за научно обрађивање васпнтних проблема, који у нас чекају своје решење. Али наша педагошка лптература у духу Хербартовом ипак је напредовала. Др. Војислав Бакић, нређашњи управитељ учитељске школе а после ирофесор педагогике на универзитету, радл л данас. У прво време уређнвао је и један часопис „Васпнтач", који је само краће време излазио. Поред многих раснрава у разним часописима Ба.кић је написао и два већа дела: општу педагогику и нримењену педагогику (године 1897 л 1901.) Његов је утицај био врло велики и у практичном погледу, јер је више година радио практично у учитељској школи у Београду. Неколико стотпна садашњих учптеља основне школе његови су ученици. После њега ради сад иросветни гласник , I књ., 8 св., 1911. 44