Просветни гласник

663

Драгић Н. Васић, Срећко II. Васић, Михаило 'Бунисић, Витор Пстровић, Мидић Давидовић 1 , Милош Окановић и Тихомир Младеновић. Сваки једао према свом имовном стању. Унеколико је и дрвенарије добпјено као добровољан прилог, а приложили су: Еоста М. Протић, свештеник, Драгић П. Васић, Драгић А. Васпћ. Срећко П. Васић и Витор Петровић. Ну све је ово било мало. У помоћ им је притекао Милорад А. Ву.јичић, онда окружни начелник у Шапцу, који је пзрадио скромну иомоћ нз окружне школске касе, ајЈзатим и среска скупштина среза азбуковачког, која је дала помоћ из среског ириреза. Грађење је на крају помогла и општина азбуковачка, захваљујући увиђавности Драгића А. Васића, иредседника општине п Сретена Протића, општинског деловође. 1. августа 1909. г. почета је да се зида школа, за шта се највише заузео Коста М. Протпћ, свештеник, који је био као предузимач, само да се ностигне постављени циљ, и већ у септембру 1910. г. био је комисијски лреглед према коме је нова школа као врло добра проглашена за сталну зграду. Почетком ове нов • школске године она ће и прорадити. * Према жандарској касарни у Босни стоји сад уврх поља на нашој страни величанствена грађевина, лепи сноменик у славу стогодишњице Првог Устанка, стоји нова школа, у којој ће се просвећивати омладина и учити да љуби своју лепу земљу и цео српски народ, као што су то радили и наши стари, из чије је крви поникла наша слобода. Школа је ова украс краја у коме је, она је доиста најбољи сиоменик, којим се може поносити цела околина, цела ошнтина. * Изнели смо ово да со види и један леп нример љубави према школи свештеника л народа. За. подизање овог споменика највећо заслуге имају: Милован Протић и Коста М. ТХротић, свештеници, на онда Драгић Н. Васић н Срећко П. Васић са Врпоља, а затим и свн остали горе споменути. Зато нека је свима част н хвала у име деце, која ће се у новој школп учити. Љ. М. II. * Једно непознато дисциплинско средство из прошлости. — Летос сам провео месец дана у свом родном мосту, па сам био и на Соколу и Баурићу, граду Потра Молера. Кад сам се с Баурића вратио кући, рече ми отац: „Вндео си оно место на средини града где је била црква. Одмах до цркве била је школа, а и то се место лепо распознаје. Али, слушај, да те унознам с једним дисциплинским средством, о коме до сад поуздано ниси чуо, Пок. ноп М причао ми је да је учио школу баш у граду на Баурићу за време логора. Али ђаци нису радо ншли у школу, јер је учитељ био опак, и зато су често бежали. Да би се то спречило, учитељ је ђацнма, који хоће да беже, везивао аотук око врата (а то је новећп дрвен ваљак, као што се везује немирним свињама да не иду у штету). „Али, ја, дијете." причао је даље пок. попа, „окренем и затурнм нотук на раме (у место да виси испод врата), на опет утекнем и с потуком". .Б. М. II.

1 Ми.шћ Давидовић и Внтор Петровић прелинули су скоро.