Просветни гласник

670

ПРОСВЕТНИ ГЛАСШШ

већа, Толсто.ј често понавља нека своја резоновања, н ставља у душу својнх главних личнооти нзвесну количину своје савести п свога религаозног мистицизма, којим се .још тада обавијају његови погледн на свет и живот. Чихалац оссћа примеске Толстојева духа у мпсаоном процесу његових личностн и чисто му дођс да каже Толстоју : „уклоннте се мало, Лаве Николајевићу, и од Пјера, и од Андреје и од Марије и пустите нх нека мисле, осећају и раде по својој вољ«. бсз вашег суфлерског дошаптавања". За срећу но роман тпх цензурисања Толстојевих над душевним стањем евојнх личностн нема много и концзнтрисана су само на извесне тренутке главних лнчностн. Она су готово једноставна и лако пх је познати, тим пре што со чешће понављају. Све главне личности његове, Пјер и Андреја нарочито, кад њима завлада толстонзам, траже циљ о /сивоту н не налазе га одмах. Затим, у извесним околностима њима се открије тај цпљ и „буде им све јасно". А кад погледају друге особе око собе, они виде да ови други „неће то разумети". А то што „они виде јасно" и „што други неће разумети" своди се у главном на не морално-религиозне идеје, које ће доцније постати интелектуална страст Толстојева, а које се овде налазе у зЂаШз наасепсИ, како би то прпродњаци казали. У тим тронуцима надахлућа толстопзмом може бити да аутор и његове личности допста виде нешто што је нама читаоцима нејасно и неразумљиво. Али нека нам се ииак доиустн да у то сумњамо, јер баш кад се Толстоју н његовим јунацима учини да су нронашлн нрави циљ живота, нама нзгледа да су они далеко, врло далеко од њега... * Високо изнад Толстојевих размишљања уздижу се његовн оииси. Било да оиисује природу, било бојиште пре, после и за време битке, било опустошена села п иоиаљоне градове, било кретање војске напред и натраг, Толстој јс један од великих уметника. Сви најбољи руски приповсдачи имали су необично јако развнјену ту способност 01гисивања. Она им је остала као наслеђе од Гогоља, али су је оннјошјаче развили и бољо усавршили. Толстојеви су описи врло реалистични, али та реалистичност не одузима ништа од њпховог уметничког еавршенства. Као што је тачно показао Спенсер, истина има често више иоетичностн него најлеиши ироналазак Фантазије. Впктор Иго, најмоћнији укротитељ рочи и језика има у својим романима и својој поезији силних, узбудљивпх и чаробиих описа, јединствених но снази уображења и моћн представљања. Али кроз њих силно пробија романтика, и оне се, тако рећи, кунају у Фантастичној воштачкој светлости, која им даје облике и иокрете различне од стварносги. Толстојеви су оииси јаки и снажни, увек истинити, понајвише врло лодробни. и лепи, врло лепи и ако у њима нема оне топлине и оне концизности као у Тургењева. Опис лова на имању Ростовљеву; сликање страшних нризора на бородинском редуту, снажно као ироизводи Верешчагинове кичице ; заиаљина Москва, описи природе, нарочпто у зимско доба, цртање војничког бнвака, самртнички одар старог гроФа Безухог, дочек цара Александра у Москви — све је то и .још много што шта дело велпког романсијера. Нарочнто је нзразит опис безматка, кошнице која нзумире 1 : „Све је зануштено и умрљано. Крадљивпце црне пчеле јуре брзо и крадљнвачки но саћу: домаће нчеле суве, кратке. млитаве као год да су остареле, тумарају лагано, никоме не сметају, ништа не желе и изгубиле су свест да су живе. Трутови, стршљени, бумбари, лептири ударају се лудо о лето и о

1 »Рат п Мир«, Кн>. III. део 3. глава XX. стр. 393/4.