Просветни гласник

ирикази ii оцбне

671

дуваре кошничке. Гдошто се између воштине е мртвим уљевима и меда чује ио који пут с разних страна срдито зујање; негде две ичеле, ио старој навици п осећању, чисте ћелијцу и брижљиво заиињу и преко своје снаге те одвлаче у страну мртву ичелу или бумбара, не знајући ни саме зашто то чнне. У другом куту друге две старе ичеле лено се бију, или се чисте, или храно једна другу, не знајући ни саме да ли то чине из иакости или из пријатељства. На трећом мосту нагрнула гомила нчела на какву жртву па је бије и дави. И малаксала или убијена пчола нада одозго споро и лако као папорје на гомилу лешина" * Смотра коју Толстој врши над душама -својих јунака издиже Толстоја изнад свпх великнх руских романсијера, а тешко да ће му се у томе наћи равна у свој европској литератури. У том погледу највише се великоме писцу иримиче његов сународтшк, злосрећнп Достојевски. Толстој, како вели Уо§ие у свом делу „Руски ромаи" „показује човека у свим њоговим кретањима п радњама. „Један незнанко ступа у салон; писац изучава њогов ход, иоглед, глас, он нас води у дно ово душо; он аналише поглед који измењује два саговорника, п ту налази пријатељство, страх, осећање надмоћности једнога над другим, свћ ниансе односа ова два човека. Никад разнежен, овај ђеније иипа у сваком тренутку пулс свих пролазника које сусреће; он бележи хладно стањо њиховог моралног здравља". Доиста, Толстој се не задржава само на спољашњим маниФестацнјама радних личности, на сцонама и радњама. Он јо, тако да га назовем пнторнист-романсијор, који, као што сам некад рекао, иде у ироучавању психичког стања својих личности „чак до нервног покрота, до ћеличне акције у нервним цонтрдма" 1 . Само, ја се но слажем с Уодие-м да Толстој то чнни хладно, без узбуђења. Он није ни мало нрост регистратор, јер у извесним говорима, а још впше у изиошењу јачих душевних покрета његовнх главних личности, Толстој меша своју мисао и свој говор у њихове мпсли и говоре. Гончаров је' тип најобјективнијег романсијера; Толстој није, као игто нпје ни Тургењев, ни Достојевски, ни Дисемски.... Од свнх душевних особнна Толстој у Рату и Мцру најбоље и највише износи тугу, меланхолију, душовну клонулост и обамрлост, која со каракторишо благим скептицизмом, резигнацијом и омекшанпм болом. Друге емоцијо много се слабије оиажају кроз многобројне странице овог великог дела. Водро, шумно и восело расположењо ређе со сусроћу у Рату и Миру. Тамо се не разлеже снажан кикот из груди нренуњених радошћу. Али нема ни злобе, ни пакости, ни гнева, ни љубоморе, ни мржње у оној мери у којој би се могло очекивати с иогледом на множину личности и тешко догађајо. Сам рат иоказује се поред објективнпх страхота у извесном хуманом субјективном тону. Нушке, сабље и топовп врше своју убнствену акцију уништавања људских живота, али у срцу неиријатоља који се узајамно истробљују има пуно хришћанско топлине и саосећања. Канетан Рамбал волн свога заробљеника Дјора, а Пјер који се спрема да убије Наиолеона сиасава свога завојевача Рамбала. Војници у логору братски се односе црема заробљеницима. Чак и сам сурови маршал Даву није у Толстоја онако дивал. и крвожедан какав је у Данилевскога, ма да сцена с Пјером у Рату и Мирц иначе личи на сцену с Перовским у „Пожару Москво". Ростопчин, истина, наређује убиство Верешчагиново, али га одмах затим обузима кајање. Нјер,

1 »Дело« за 1896. год. књ. XII стр. 531.