Просветни гласник

11Р0СВЕТНИ ГЛАСНИК

а Богородичина цркв а у Паризу сиада међу најбоље његове романе. На томе делу могу се најјасније видетн све одлике романтизма. Личност* нз романа створене су уображењем а не иосматрањем. Романтичари имају друкчије методе у илради личности и компоновању догађаја, него )пто их имају реалисти. Реалист у ироучавању иојединих личности иостуна као нриродњак кад проучава какву руду: он демонстрира све главне одлике свога објекта. Романсијер иоступа као ливничар: он чисти и иретаиа руду, да из ње добије чист метал. Реалист налази у својих личности оно пио у њима постоји; романтичар тражи у њима оно што њему треба и како му треба. Реалиста приказује људе са страстима, емоцијама, нагонима, врлинама, поропима, онакве какви су доиста у стварном животу. Романтичар ствара моделе добра и зла, снаге и слабости, грубости и нежности. Његове личности понајчегпће су само персониФикација појединих психичких особина. У ,, Ј адницима" Мадлвн је оличење највише честитости и хришћанског милосрђа: Жавер .је иеумитна дужност, Ан.жорла идеално револуционарство. У Богородичиној цркви у Паризу Клод Фроло је разблуда и страст у иароксизму; Квазичодо бескрајна захвалност и слеиа оданост; Есмералда наивност и љубав: Гудула бол и очајање. У свим тим личностима има нешто истинских црта; у њиховим покретима овда онда опажа се дах етварности; у изузетним приликама они говоре обичним људским гласом. Али главне особине њихова карактера преувеличане су. иречишћене. по некад и деФормисане. Те Фантастичне личности, које су изишле готове из главе романси.јерове „као Минерва из главе Јунитерове," чине дела која нису реална, имају осећања која нису ириродна; долазе на мисли ко.је не одговарају конституцији њихова мозга, и говоре речи које се ни мало не слажу са њиховим интелектом. Читалац одмах онажа да се не налази међу жнвим створовима него међу сенкама и Фантомима. Они не проводе земаљски живот, него играју неку чудну игру иуну треперљивости, светлуцања. номрачивања и лажног блеска. Ево. погледајте личности у Богородичиној цркви у Паризу. Најире, ту је једна расиутна жена, која обожава своју малену кћерчицу и кад јо.ј њу украду Циганке, пада у страшно, безумно, лудо очајање. Али како се та жена изражава у часовима најочајнијег бола, који веже језик и на.јречитијем беседнику и највећем торокљивцу ? Она говори не као сирота убијена грешница, него као аутор какве мелодраме ! „Ко ми врати кћер бићу му робиња, робин.а пса његова, и даћу му срце да мн једе... Госнодине иопо. ноктима ћу копати земљу, само ми вратите моје дете". 1 Та несрећница нроводи петнаест година у једној мрачно.ј јазбинн, усамљена, ћутљива, мрачна, с неироменљивим болом у души, на који нн време нема утицаја. У таквим приликама усахне, свене и сиаруши се и на.јсветлији дух, а то ли сићушан ум једне уличке девојке. Али у часу кад налази своју изгубљену кћер, Иго јој не само новраћа гипкост језика, него .је снабдева читавом масом окретних и енергнчних књнжевних Фраза : „Петнаест година нровела сам овде, у овом подруму, без ватре зими. То је страшно. Сирота ципелица ! Ја сам толико викала да ме је добри Бог чуо. Ноћас ми је вратио кћер. Тојечудо доброга Бога. Она не беше мртва. Ви ми је нећете узети, уверена сам. Кад бисте хтели узети мене, не бих рекла ништа, али њу, дете од шеснаест година! дајте јој времена да види сунце ! — Шта вам је она учинила ? Ништа. Ни ја вам нисам ништа учинила. Кад бисте знали, да ја немам никога до њу, да сам стара, да је то

1 Књ. V, глава 3. стр. 237.