Просветни гласник

ПРИКАЗИ И ОДЕНК

767

благослов који ми је иослала Света Богородица! А после, ви сте сви тако добри! ви нисте знали да је то моја кћи, а сад анате. Ох ! ја је волим ! ГоспОдин управниче, ја бих више волела рант иа утроби сво.јој, но треботину на њеном прсту!" 1 Гледа.јте сад Квазимода, дивљег, накосног, грбавог, ружног, глувог и готово немог! „Његов је језик, кад би био приморан говорити био укочен, везан и као врата на којима су пгарке зарђале". Његова душа је „у бедном положају, згрчена, пресамићена, као оно млетачки сужњи у ланцима", дух I му је „кржљав" а мисли „час будаласте час блесасте". 2 И довољна је једна чаша воде, коју му је, везаном за сраман точак, Есмералда пружила, па да се у „згрченој и пресамићеној дугаи" иороди најчистија оданост п најдубља захвалност, којима нема мере ни границе, н да „укочен и зарђао језик" окога бедног идиота добије снагу језика. једпог цесника : „Никада нисам осећао своју ружноћу као сад. Кад се улоредим с вама ја сажаљевам себе, овако несрећно чудовнште. За цело вам изгледам као нека животиња, је-л-те ? — Ви, ви сте сунчан зрак, кап росе, песма птичија! Ја, ја сам нешто страшно, ни човек ни животиња, нешто тврђе, нешто што се више гази, нешто неиравилније од шљунка" 3 Клод Фроло, пола калуђер, цола алхемичар, мрачна и туробна нрирода, ћутљив философ н научник ностаје пред Есмералдом сјајан беседник. Он држи читава нредавања о љубави, пуна поетских Фраза, метафора, компарација: „Девојка тако лепа, да би је Бог цретпоставио Богородици, нзабрао је за своју матер, н пожелео да га она роди да је живео у доба кад је постао човеком! — — — — — — Створсње које ми беше пред очима било је оне надчовечанске лепоте, која може бити само дело Бога или пакла. То не беше обичча девојка, створење од наше земље и слабо осветљена несталном светлошћу једне женске душе. То беше анђео! али анђео мрака, анђео пламена, а не светлости" 4 И тако се ређа читав низ звучних реченица, каквима никад и ни у које време нису људи говорили, нити ће икад и говорити... Тако и још речитије говори и Пјер Гренгоар и то у страху од смртне казне ! „Ох! господару! благост је једина светлост која може да обасја унутрашњост велике душе. Благост носи лучу пред свима осталим врлинама. Ко је без ње, тај је сленац који пииајући тражи Бога. Милосрђе, које је исто што и благост, рађа поданичку љубав која је најсилнија телесна стража личности једнога владара. Шта је стало вас, ваше величанство, чије је лице тако узвишено, што на земљи живи један сиромашак више! Један убоги невинп философ који гаца ио мраку невоље са празним џепом који одјекује на његову иразну трбуху? У осталом, господару, ја сам књижевник. Велики краљеви додају бисер својој круни, штитећи књижевност. Херкул не презираше титулу Музагета. Матеја Корвин бегае наклоњен Јовану од Монтроајала, поносу математичареком" 5 — Таквим језиком и стилом говори и Есмералда, и Фарудела, и Фебус и Жеан Фроло и готово све друге личлости у роману.

1 Књ. XI, глава 1. отр. 271. - Књ. IV, глава 3 стр. 171. 3 Књ. IX, глава 4. стр. 146. 4 Књ. VIII, гл. 4, стр. 98. 5 Књ. X, гл. 5, стр. 226.