Просветни гласник

772

ИРООВЕТНН ГЛАОНИК

душу. Његови ностуицн, његово бегство нарочнто, нису довољно мотивнсани. Чак и у његовој љубави не опажају се они карактеристични сиднтоми по ко.јима здрав свет дако иознаје болеснике које је већ захватио бакцид љубави. Ж у љубави Жан говори некако празниино и држи се готово свечано, као да је нроводаџија а не љубавник. Нн у једном тренутку читалац не ложе погодити шта ће на крају крајева учинити Жан Оберле, јер је Рене Базен оставио његову душу у сумраку. Жан, најносле, нанушта и матер и вереницу и завичај и с оиасношћу за живот нрелази у Француску. Читалац маше главом у недоумицн и чуди се шта би томе иначе питоиом и кротком младићу. Чуди се готово. онолико исто, колико се Кгов КурФејрак чудио доброчини Мабс^у, што је погинуо на барикади. Узмите сад Одилу Бастијан, добру иатриоткињу, која у неколико подсећа на Меримеову Коломбу. На љубавном састанку она говори Жану : „Реците да оно све оплемењава. Наше овдашње распре нису обичне оеоске размирице. Ми смо за или против .једне домовине. Сви смо приморани да имамо храбрости сваког дана, да стварамо себи непријатеља сваког дана, да свакога дана раскида.но са старим пријатељима. који би радо остали верни нама али ко.ји то нису више Елзасу. У нашем животу нема најобичнијега поступка, ко.ји би био равнодушан, којн не би био потврђивање. Уверавам Вас, да у томе има неке узвишености. Жане". 1 Додајте томе само још нешто. 11рво, иортретисање Монике Оберле, које се, пошто је добро ночето, завршује овим: „Свака бора њенога лица, свенулога пре времена, могла би добити име бола, који ју је урезао: бора презрене доброте, бора некорисне иопустљивости, бора нотлачене елзашке отаџбине".' 2 Затим, опис лепоте Одиле Бастијанове: „Паинак.је била лена, лепотом снажном и сјајном. Дичила је на оне кииове Елзаса, који се виђају на споменицима и сликама Француским, на оне девојке бујне ратничке крви, које се срде и пркосе, док њихова нежнија сестра, Лотрингија. , плаче поред њих" 3 . Све је то довољно патриотеко, алије све то мало, врло мало уметничко, све је тако далеко од истине и природности! Тако описују и тако говоре новинари у појединим чланцима, али од те јевтине имитације поезији беже нрави романсијери. У таквим пасажима јасно се види да је натриот готово угушио романсијера. За срећу но Рене Базена и Породицу Оберле, нису сва места тако слаба и бледа: има их и јачих и саажнцјих. Нарочито ваља истаћи слике Урлиха Билера и старог Бастијана, као и неке сцене на ручку код саветника Браузига, наиад Фарновљев на пијаног војника, долазак заручников носле бегства Жанова. Све то није ништа особито, није нз ирве руке, али је ипак сношљиво. За Србију је Породица Оберле ако и не доноси великн уметнички канитал, нпак добро дошла, јер је нама иотребно још много и много говорити о иожртвовању за род и домовину. Ј. М. Продановић. Милоги ИвковиЛ: Српска Читанка. I. Издавачка књижара Геце Еона, Београд. Дена 160 динара. Доста јо чест случај да се писање уџбеника почиње с јаким убеђењем, а завршује с јаким интересом.. У овој читанчици се убеђење одржало, шта више и порасло до 160. њене с-тране. Садржина, коју је аутор међу ваљаинм

1 Ор. 112. 2 Стр. 49. * Стр. 73 (поједине речи ја сам подвукао.)