Просветни гласник

51*

приказп и оцене

771

је све нешто ма.ло изнад средњега. Б>егови су оииси леии и тачни. али не изгледају као слигсани с нрироде. него као коиије са добрих књижевних нроизвода. Све вам се чинп да сте тако нешто ранпје читали, само јаче и јасније изражено. Роман Рене Базена, ова.ј ко.ји нриказујемо, подсећа нас на оне онште. неодређене и бездичне особе, које се често срета.ју у другатвима. Оне нису ни глуне, ни неуљудне; могу лепо да говоре, солидно се нонашају и пристојно опходе. Али ииак зато не иривлаче ничију нажњу, и кад долазе нико се не узнемирава, као што се и кад одлазе нико ни на.јмаље не узбуђује... Разгледајте само личности романа. Најоригиналнија, најизразитија то је несумњиво Филип Оберле, који има сву симнатију овога суб.јективног приповедача. То је једна од старих, челичних природа старог Француског Елзаса, које се могу сломити, али никад са.вити: иоследњи витвз области отргнуте са материнских груди. Нешто романтички с.јајно, нешто готово тетрално заиграва се кроз његово трошно и умртвљено тело и кроз укочен језик и скоро паралисан мозак, на се у облику мученичког венца савија око његова нзбораног чела. Па ииак, гледајући га где посрће, сломљен под теретом година, с узаврелом мржњом на нове господаре, немоћан да живом речју изрази снажан прбтест, читалац се пита: „ама где сам ја видео овога човека". И чини му се да у њему има понешто од Диминог Ноартијеа, по мало од Иговог конвентовца, чак можда по ко.ји делић од Жилнормана, и можда још кога раније познатог јунака из романа... Тако је и с Јосифом Оберле, типом нрактичнога, сујетнога и упорнога газде, који се не само мири с туђинштином, него нрави с њом прећутне уговоре који му обезбеђују тртовачку и политичку каријеру. Изгледа нам као да смо и њега чешће сретали у лИтерарним ескурзијама кроз белестристичне производе добрих евронских иисаца. Да ли то није само илузија? Може бити, али мени се она намеће с неодољивом снагом, те не могу ника.ко да, је се опростим. Ако' би то и не било. друго нешто заиста ностоји. То друго, то је слабост пишчева у сликању живота. Личности његове обичне су и свакодневне : оне немају ни сјајан ум, ни витешки карактер. Нису ретки људи који савијају главу пред силом и склањају се под њену заштиту. Нису такође ретке ни девојке које се васпнтају супротно жељама своје матере и противно духу свога краја. Ничега необичног не би требало да има ни у осећањима и иоступцима Жана Оберлеа. Најпосле, има доста матера ко.је се боре између својих добрих осећања и наметнутих и .\ ј дужности и свену душевно у тој мучној и опакој борби. Али прави уметник из тих обичности баш и ствара увек верне, увек истините али узбудљиве и интересантне слике и сцене. Треба умети читати пз покрета и Физиономија тога ситног света сав компликован, психичкп живот њихов. Треба их пратити у часовима туге, веселости, очајања, љутње, љубави, гнева. Треба их проучавати кад стварају своје планове, кад срачунавају <!воје дохотке, кад сањају о својој најближој будућности; кад се кају. одричу. заветују, кад повијају своју душу по заповестима свога. стомака, илп без разметљивости притежу свој појас, да би могли учинити добро дело. А то је баш оно у чему не успева Рене Базен. И главна личност његова. романа, Жан Оберле пролази некако мукло кроз роман. Он разговара с оцем. споразумева се са сестром, креии се мајчином љубављу, прави с ујаком своју конспирацију, препире се с Немцима, али све то као да ради у сну или хипнози. Мн видимо покрете и чујемо речи, али .једва мало осећамо