Просветни гласник

1034

ПРОСВЕТНШ ГЛАСНИК

тужну Фжзиоиомију, читалац осећа да му срце поиграва од радости што ће на крају романа убрисати сузу и напаћених љубавника и намучених читалаца. Љубавна историја у „Огњем и мачем" носи потпуно обележје епског приказивања. Ленота Јеленина није оцртана пером реалистичког романсијера него испевана гласом народног певача... „Над тим очима беху меке црне обрве као два танка лука, румени образи као најлеиши цвет, кроз вишњеве усне, мало отворене блистаху зуби као бисер, исиод капе су се виле бујне црне витице", 1 то је све што зна да каже Сјенкјевић о јунакињи свога романа. Таман колико и народна иоезија са својим једноликим описом !... Ту лепотицу воле и Бохун и Скшетуски, али не као што воле стварни људи из живота и из реалистичког романа, него као романтични јунаци витешког епа. Изгледа да се један од њих, као Ариостов Руђеро, напио на арденском љубавном извору, а други, као бретонски Трисхан, попио љубавни напитак Изолдине матере. Заглоба, лукав и мудар властелин и сам се чуди како је књегињица завртела мозак обојици, као да их је омађијала. То би, доиста, блло необично и немотивисано кад би била реч о Тургењеву л Толстоју или о Флоберу и Мопасану. Али Сјенкјевић није ни имао претензије да д§, психолошку анализу љубави, него је желео да разблажи монотонију борбе и покоља једном интересантном бајком о тужним љубавницима. Лепа књегињица усред варварских ратничких лица, нагрђених убилачким бесом и Скшетуски са својим меланхоличним љубавним сновима у оном страшном котлу борбених инстиката и крвожедних осећања чине занимљиву супротност, иријатну уображењу читаочеву... * * * Епопеја у „Огњем и мачем" износи борбу Пољака с украјинским Еозацима које је побунио чувени хетман Богдаа Хмјељницки. Она подсећа на Илијаду како својим великим јунацима и опробаним ратницима, тако и својом силном борбом између две разне нације, па чак и именом своје лепе Јелене, и ако друкчије од Омирове. Прва особина овог великог прозног спева Сјенкјевићева то је национална иристрасност, то јест несумњива симпатија ауторова према слави пољског оружја. Њоме је прожет цео роман „Огњем и мач:ем" те се нриказује као полемички одговор на Гогољеву „ Тарас Буљбу Руски романист, Украјинац срцем и душом хвалио је свога Еозака, а Пољак слави своје Лехе. У „Огљем и мачем" пева се химна пољском јунаштву и врдинама њених витезова. Пољски кнез Јеремија Вишњовјецки прн свој својој ратничкој немилосрдности приказује се као свегао карактер, велики војсковођ и силан ауторитет у кога привржепици гледају као у Бога а противници га се боје горе но сатане. А козачки вођ Хмјељницки оцртан је као сурови пијанац, лукави ратник и улпзица татарских канова. Пољапи су већи јунаци и с маленим бројем растурају десет нута већу силу козачку. Над сваким козачким јунаком стоји још моћнији пољски витез. Страшног дива Бурдабута •савлађује Скшетуски, силног Бурлеја убија Заглоба, прослављеног Бохуна тешко рани Володијевски, а големог џнна Пулјана скоро задављује Подбипјепта... Љубав Сјенкјевићева према Пољској изазива му кашто тужне и болне тонове. Као и наш Његош кроз песму кола тако и Сјенкјевић кроз уста «војих љубимаца проклиње великаше који „на комаде царство раздробише". .„Страшна времена наилазе на ову Пољску. Сабори и избори, т^еггодгшт

1 „Огњем и мачем" књ I стр. 39.