Просветни гласник

ПРПКАЗИ И ОЦЕНЕ

1041

и неправичио. — »На арслому * од Чјумине црта љубавно разочарење човека из кога младост неосетно испарава и који је .једном ногои већ закорачио у старост. Сиже .је добро изабран, али је комиозпција нриноветке слаба. Хумореска Чеха Л.адислава Строупежицког „Пра а велика ирашка трговина иауцима (( има натегнут хумор, као да је немачки Фабрикат. Нцје од велике вредности нп Ђ Кец треф (< Немца Дудвика Анценгрубера, у коме се млако сликају последпце уображења које је дошло са сујеверја. Друга два љегова сународинка, Фридрих Шпилхаген /'„Широка илеК а (< / и Херман Судерман ( Ђ Јолантини сватови"■) дали су две прпповетке у којима се најпре јављају животпе тегобе и непрнјатни догађаји, па се после све то благополучно сврпгава. Као што се види, прави цемачки артнкли из старе школе, која је мпр и задовољство волела више свега! Иравда захтева рећи да је Судерманова приповетка много боља од Шпилхагенове, и да и покрај мелодрамског савршетка показује добро реалистпчно сликање. Друга његова приповетка Ђ Гушчар " само је једна слика, али врло добра и по идеји и по изради, као да ју је радио какав Француз. Лепа је и слпка Енглеза Хоторна Ђ Давид Свен ". Неразумљив је и пејасан Ђ Двобој"Шианца Еусевија Бдаска, коме бп боље доликовали стихови него она ужурбана и искпдана ироза која личи на полицијско саслушање. Приповетка Румуна Ј. А. Карађала „ Између два саеега" представља лако и површно оцртану недоумицу, у којој се налазп младпћ, који нма да бцра између једне дивне девојчице н једне лепе и отмене даме. Прпповетка Италајанца Ђована Верге Ђ Свеци ратују (( износи сукоб између становника једног истог места због њихових светаца. Има у њој пребијеннх ребара и отечених. образа, има оштре грдње и узајамног проклињања. Ту су и двоје драгих које свеци растављају а колера саставља. Други Италијанац, Доменико Ровета дао је у „ Јунаку нашег до6а а мало карикпрану сликуједног разметљнвца, коме се даје добра и ако опасна лекција за његово самохвалисање. * Приказао сам кратко. с неколико речи, свих тридесет нриповедака из све три збирке. Нека ми се сад допусти једна напомена. Избор није у свему добро погођен. Обдђени су на.јбољи нисци а узетц слабији. И од тих писаца којп су почаствовани избором нпсу узете најбоље ствари, него осредње и слабије. У целој збирци нема ни једне једнне приче ни Тургењевљеве, ни Додеове, ни Мопасанове, а то су тројица ненадмашних уметника и у мањим ириповеткама. Нема ни Хједенстерне, и ако је он и но мотивима својих приповедака и по ноетској обради један од одличних приповедача. Нема ни Миксата, који је најболд мађарски прииоведач наших дана, даровит стплист и изванредан посматрач. Од Сјенкјевића има много бољих цјачих ствари но што је „Оргуљаш из Поникла". Ту грешку ја приписујем начину на који су приређене ове збирке приповедака. Њпх није бцрао књпжевнп одбор ,Српске Књижевие Задруге", него сами преводиоцп. Међу њима било је учених људи, било одличних зналаца језика, али понекп од њих нити су имали јаче литерарпе сиреме, ни развијенији уметнички укус. Они су дали тто су могли дати. и није њихова погрешка ако се уз приповетке изврсне каквоће и велике вредности поткрао и какав слабији и безначајнији рад. Можда ће у будућности управа Срп. Књижевне Задруге и псправити и ту омашку, и дати читаоцима још боље и још одабраније белетристичне производе. Јаша М. Продановик.

*ч