Просветни гласник

1044

ИРОСБЕТНИ ГЛАСЕШК

са ученицама потребна је иомоћ жепска. Ако је наставнпк жењен, нека пође његова жеиа; али, како умесно наиомиње писац, нека се иотруди, да се упозна са ученицама и стече њино поверење. На излетима је лако постићп ту сврху. Ако не иође жеиа наставникова, мора поћи нена колегиница, која има поверење ученица или га уме стећп. — Треба добро џазити на то, колико да се уради за дан. Потнуно је довољно шест часова дневнога маршовања. Ваља се иостарати за оне, које не могу цео пут прећи иешице. Добро је унанред се споразумети са гостиопичарима. Најбоље се пролази, кад број учесника није сувише велики (њпх .је свега било 24, заједно са њиме и његовом женом). Писац даје тачнија упутства за храну, преноћпште и путовање. После тога онпсује свој излет и изпоси рачуп о издацпма. На крају су ове лепе речи: „Еад дође пролеће, расте жеља за путовањем. Тада човек тражи драге му сапутнике. А ви наставнпци и наставнице имате сви доста друштва за пут! Само ваља вам узетп их са собом. Вама самима то ће зацоло бити извор радости, ако путујете са својим ученицама. А вашим ученипама створићете успомепе, на којима ће вам оне бити захвалне целога свога живота. А таква захвалност најбоља је награда правоме наставнику". „Б1е пеиеп ргеи881зсћеп РгиСипдбогЛпип^еп 1'иг Нвћгепппеп" од др. Шнола други је чланак у овој свесци. Пова уродба о вишпи женским школама у Пруској, као што је познато читаоцима „Просветнога Гласника'", изишла је 18. августа 1908., а „Уродба о испитина на лицејима и о испиту учитељица народнпх школа у Пруској" 11. јануара 1911 године. Уредба о пспптима произишла је непосродно пз реФорме од 1908 године. Нова уродба и Формално изводи одвајање спроме за учитељицо народних школа и за учитељице виших школа. Писац претреса садашњу уредбу, упорођујући је са оним, што је раније било. После ирелази на сама иравила о испптима у лпцеју па на уредбу о испиту за наставнике у лицојима. На троћем је месту: „Баз Косћеп ипЛ 5е1ие (тоз(.а11ип§ а1з паШгтззеазсћаЛПсћез 1Јп1;егг1сћ(;зГасћ" од Марије Фојгтове из Ерфурта. Бад је пре 25 година од прилико заводено кување као школски предмот, дочекано је то с неповерењсм. Али тада је за кување било врло мало теоријског знања, само кување није доскора било толико испитано, да се ов.д рад могао вршити на основп разумевања. Самовоља у том влада још у школи као и у кући. Каже се: „У свакој се кући друкчије кува" и: „Ми радимо то овако", што показује да још и .амо посла с врло површним знањем. Кување је вештина, која со добија традицијом. Ради се, а не зна се, зашто со тако ради. Због тога стечено искуство ијестелична својина појединаца. Јасно је, да се тако новршним радом не може образоватп дух женин, а код жено ретко који рад има у соби толико градива за образовање као кување. Али до научне израде кувања није се могло доћи до сада, јер су били задовољнп самовољом и није се водило рачуна, о том, да за готовљење има неких закона. Али о том се на пољу саме исхране нжу још бавили са научно страно. У школи наставно градиво чине намирнпце или роцепти поред изра-чунавања хранљивости. Само кувањо се но учи. Ваве се о граднву, дакле о намирницама само спољашње, говорећи изближе о њихову квалитету, њиховим врстама, њиховим спољашњим састојцима и њихову значају за исхрану, њиховој употреби и чуваљу. Али још се није увидело оно што је ио закону у унутарн.ој особености градива и у раду на градиву. Ма колико се бавили о науци о намирницама, тако званој „кухињској хемији", то пије

1 »Просветни ГласниЕ* за април 1909, стр. 295—307.