Просветни гласник

952

11Р00ВЕТНИ ГДАСННК

тају само најобичније речи, које изражавају најобичније потребе домаћег живота и посдовних аката. Да би предизно определили оно, што дају наше школе, ваљало би испитивати, у којој размери долазе три категорије које смо опредедиди. Статистика која би била стављена на ову базу, а помоћу испита на крају студије, и обавештења прибраних односно одраслих глувонемих, била би од највећег интереса како за учитеља тако и за претпостављену власт. Обраћамо пажњу нашим друговима на ову тачку а нарочито директорима школа. Испити, које полажу ученици Париског Института --- ћЛпзИШ с1е Рапз, доказују, да више од 50°/ о читају добро или врло добро, више од 30°/ о читају доста добро или средње, а 15°/ 0 читају траљаво или рђаво. Ова последња дифра, могла би се спустити. Једна анкета, коју је чинила „Управа Париског Завода" на младеж, која је изишла из овога завода 1892 — 1902. г. дала је резултате веома ободравајуће. За младеж, која је изишла из Завода 1900. год., 23 списка питања, која су била послата председницима њихових општина, стигла су с траженим обавештењима. Из њих видимо ова дата: „Чита врло добро, двојица младих људи". Чита са усана 15 њих, чита са усана лица са којима је у непрестаном додиру 1. (ко.ји је глув а говори); чита са усапа под условом да му се не говори сувише брзо и да се артикулише јасно—1.; млад човек; чита са усана његовог господара и родитеља 1. (који је глув а говори); читају доста добро са усана —2.; чита по мало са усана 1.; сем тога 4 од наших негдашњих ученика употребљавају у својим односима говор (реч) и само усно читање; а 14 служе се писмом а 5 њих пома?ку се знацима. Глуво-неми, не само да после изласка из школе напусти употребу овог читања са усана, напротив, у толико јој радије прибегава што временом постаје све вештији и вештији. Научио је усно читање у средини, у којој се иокрету (гесту) даје и сувише велика важност. Тако исто, као што и какав Француски ђак учи стран језик у школи, којим се говори само за време часа. Еад се врати кући глув који говори — који је научио да говори, принуђен је да се непрестано слулш лектиром са усана, као год што је Франпуски ђак, кад оде у туђину принуђен да употребљује непрестано језик који је научио. Напредак који чини први, даје се поредити са успехом другога, кога добро познајсмо. М-г. Репш и Геггеи, уочили су развијање ове моћи за читање са усана код глуво-немих, који су изишли из школе.