Просветни гласник

114

просветии гааснпк

8ргасћуеге1п). Шта се са школскотехничког гледишта може иреиоручпти: одвојено или заједничко обрађивање туђих и нозајмљених речи? Уа одвајање говори то, тто деда туђе речи баром у велпкој множини осећају као такве, што ии -нхово схватање и писање задаје муке, дакле мора да се нарочито учи. Умесаост спајања обеју група показује унутарња сродН9СТ језичкоисториских процеса и драгодени односи, о којима се при том може говорити. Одлука за један или другп пут зависиће од времена, које је на расположењу, и од мере, у којој се тежи научности у настави. X., имајући у виду наставни нлан више женске школе, узима заједничко посматрање туђих и позајмљених речи, и при том расправља троје: сврху, којој се тежи при обрађивању овога предмета у школи, поделу градива на ноједине разреде и пре свега обрађивање у настави. Најпре долази питање, уколико говор о туђим и позајмљеним речима стоји у служби најважнпјој задаћи немачке језичке наставе, буђењу разумевања језика и осећању за језик; затим је нрактично оцењивање о дељењу или боље тражењу веза, којима се наше градиво може приделити или ноделити. Расправивши ова два пптања, X. прелази на обрађивање туђих и позајмљених речи у настави. Говор о овом чисто практичном наставном нитању, при чем се тешко може избећи мешање личних погледа, X. дели на неколико даљих питања, чија се подела додуше не може увек сасвим тачпо извести: Која се помоћна средства могу датп деци у руке? Како треба у наставп градиво саопштавати и уредити? Према којим разиим правцпма се оно може употребити? Еако може говор о том припремпти задаће немачке језичке наставе у вишим разредима? Расправљању ових питања X. посвећује највећи део свога чланка. Расправљање је, као што п X. велп, углавном с гледишта наставпе праксе и за њу удешено. Лица од тога посла и позива занпмаће без сумње ова стручпа расирава. Наведавшп нспод текста натписе четири новија дела, која говоре о пубертету, сексуалном животу и школи, др. Адолф Зелман, нод натппсом „Б1е Р8усћо1о§Је с!ег Васк&зсће," озбиљно приступа кратком разматрању онога доба у развитку женскиња, које се обично назива шипаричким годинама. Недавно је, вели, у некн* новинама изишло озбиљно тврђење, да је набрзо после реФорме виших женских школа нестало шппарица, да се девојке данас морају толико бавпти о озбиљним стварима н већ тако рано мислити на то, кога нозива да се лате, да им не остаје више времена за сањање и шврљање. Да ли је доиста тако? Шинарица се често сномиње у шали; али овде је реч о врло важном педагошком проблему. Данас под „шипарицом" разуме се девојка, која није више дете али и још не жена. То је млада дево.јка у времену развитка, у времеиу пубертета. Чудновато је, што се наука тек сразмерно пре кратког времена бави питањем о пубертету, с физиолошког и психолошког гледишта. Данас се опширно и често изучава дечја нсихологија, сваке године излази доста дела, која показују, како постаје и развнја се душевни живот код детета. А нсихологи.ја даљега доба развијања још је у почецима, управо још нема опсежног и темељног дела о њој. А она је тако важна нарочпто за наставнике средњпх школа. Душевни живот зависан је и овде од физполошких нромена. Писац износи укратко те промене код женскиња у овом добу развијања. упоређујући их са мушкима. Женске се раније и брже развијају у времену између 12. и 15. године; девојчица од 15 година је већ „дама" док је мушкарац тада већином још „глупи дечко" (еш Диштег Јипде — веле Немци). А полно и уопште те-