Просветни гласник

настава и култура

33

шком оделт, док је народна ношња у Белој Ерајнни бела), да просто драже радозналост етнолога. Још и данас зову сељаци из црне Крањске своје суседе на југу планине Горјанаца без разлике Хрватима. Али се међу овима надазе и Срби, који се одвајају својим нарочитим обележјем у говору, обичајима и ношњи. У овој малој области има тодико етнограФСког шаренила, да је човек готово на сваком кораку изненађен разноликошћу говора, народне психе и материјалне културе. Већ то указује на то, да данашњи становници Беле Крајине пису овде од вајкада настањени, наиме, од доба доласка Словена у Илирик и Панонију, јер би у томе случаЈу етнографска слика Беле Крајине морала бити хомогенија и једноставнија, у толико више што је ова област малена и заклоњена, тако рећи, један залив Хрватске. Изгледа већ а рпоп да су саставни делови белокрањског становништва имали некада сваки своју засебну историју и постали под разним околностима. Културни појаси тако се односе према културним слојевима, да су први само површински реФлекси различитог постанка и културног развоја у прошлости. Данашњи Хрвати у Белој Крањској сто е у таквом етничком односу снрам становника Црне Крањске, а Срби пак спрам првих и других, да се и Србима и Хрватима мора тражити порекло изван Крањске. И да нам није историја о пореклу крањских Срба ништа забележша могло би се априористички закључивати, да је у југоисточном делу Крањске било великих пертурбација у становништву, бурних догађаја и миграција народа. Данашње етнограФско шаренило Беле Крањске може се сматрати као последица тих догађаја. Оно се односи спрам историјских Факата као водени талог после олује. Као што су некада у терциарно доба таласи Панонског Мора продрли са истока у чрномаљску и метличку котлину (МбШт§ег ВоАеп) и тамо се у заветрини смирили, тако су и у доба турске најезде потиснути Хрвати и Срби напустили своје старе постојбине, нашли заклон и мир у Белој Крајини, која лежи између средњег тока Купе, планине Горјанаца 1 и падине доњо-крањске висоравни. До била Горјанаца и Селичких планина и до источног одсека крањске висоравни допиру и зраци југословенске патријархалне културе која је још и данас у цвету на трупу Балканског Полуострва, али која је у Белој Крајини, осим код Срба, на издисају. Југорском и Чермошњичком нреседлином која води из доње-крањске ((Шепјзке) висоравни и долине реке Крке у Белу Крајину, крепко продире средње европска алпијска култура чији су носиоци особито баварско племе и норички Словенци (Карантанци). Уплив венецијанско-талијанске културе не допире до Беле Крајине, већ се зауставља на Красу (КагзН>ос1еп) и Ипавској

1 Немачки назпв ТТзкокепдеМгде = Уокочке нланине, данас у народу не посхоји, већ се редовно употребљује геогра®ско име Горјанци.

просввтни гласник , I кн>., 1 св. 1912.

3